У цркви светих апостола Петра и Павла Литургију у недјељу је служио јереј Никола Скопљак.
Он је бесједећи о прочитаном зачалу Јеванђеља казао да не постоји ништа вредније И драгоцјеније од живота, али да га неријетко људи занемаре, нарочито духовни.
“Прво занемаримо духовни, јер некако све напоре ове човјек улаже у материјално у којем живи. И као резултат свега тога када човјек истроши своје световне напоре рађају се болести а послије њих долази смрт. Наравно, да би дошао до тјелесне болести прво се рађа болест у души, јер заборављамо духовни живот који узалудно трошимо на материјалне ствари а исто тако и свако страдање које доживљавамо на овом свијету дешава се због нашег гријеха, били свјесни тога или не. Некада и по допуштењу Божјем човјек добија искушења и страда да би се пробудио и ојачао у својој вјери, да се прене из незнабожачког сна, јер смо преокупирани материјалним стварима и све напоре улажемо да би себи овдје на земљи створили што лакши живот."
"Па када се код човјека створе болести и када је ту предосјећај смрти нема мјеста у човјековом тијелу у срцу за очајање и не треба да пада у њега зато што ће да умре. Сваки човјек треба да се припрема за тај тренутак да би на што достојанственији начин изашао пред лице Божје и да се не би постидио. А треба да се спрема овдје на земљи, у овом тренутку јер овај живот који овдје имамо јесте само један трен напсрам оног што слиједи у вјечном животу, јер је душа бесмртна и она је под влашћу оног који је дао. А да је тако и раније било чули смо у данашњој јеванђелској причи, гдје апостол Лука описује догађај када је Господ Исус Христос прво исцијелио сина римског капетана а онда кренуо са својим ученицима и мноштвом народа у град Наин. И при улазу у град Господ види поворку и мноштво људи и мртво момче које износе из куће да га сахране."
"И Господ види колика је велика туга код његове мајке-удовице, која је прво остала без мужа за затим и сина јединца, који је подржавао у свему и био уз њу. Видјевши Господ колика је њена туга прилази и каже: “Не плачи”. Међутим, слушајући она те ријечи, колико је била обузета тугом није марила о томе шта говори Господ, па чак није ни подигла поглед да види ко јој то говори. И свемислостиви Господ видјевши колика је њена туга пришао је ковчегу и зауставио поворку. И ставио је руку на ковчег и рекао: „Момче теби говорим, устани“, и устаде мртвац и поче да говори, и даде га Господ матери својој. И у том тренутку дешава се велика промјена у тој жени, на мјесту њене туге у души рађа се велика радост, затим она празнина која је била у њој испуњена је била вјером а још више се испунила оног момента када је видјела сина свог да дише и стоји крај ње. Још више је тада повјеровала у Васкрслог Господа, и мноштво људи, како каже свето Јеванђеље ’побоја се страх га обузе’. Господ није подигао тог младића да би себе показао као свемоћног него да покаже вјеру у Господа и тим покољењима тада и послије. А зашто страх обузе, све оне који видјеше? Јер тамо гдје је сила Божија мора бити и страх. Јер сваки човјек који жели да ходи ка добру, да се пење у духовном лествицом ка Богу не може да заобиђе прву степеницу - страха Божјега. Прво то свако од нас треба да усели да би ишао ка добру и врлима. Немојмо, драга браћи и сестре, да чекамо да нам се открије чудо Божје па да онда повјерујемо у Бога живога. И ми смо данас свједоци чуда Божјега. Свако од нас који је тражио пре живом сликом Господа Исуса Христа и Мајком Божјом милост добио је .Многи који су боловали молитвом су били исцијељени. Зато послушајмо ријеч Божју, окренимо се и окупљајмо се и светим храмовима, чинимо заједницу пред лицем Божјим, јер је је сам Господ рекао ’гдје су сабрани двоји или троје у моје име, ондје сам и ја’."
"Све што будемо искали у заједници даће нам Господ, али онда када нам је то потребно. И треба да бранимо, поштујемо и одајемо част нашој вјери православној онако како су одавали Оци седмог Васељенског сабора које данас празнујемо, и којима је ова недјеља посвећена."
"Оним светим Оцима који су у Никеји 787 године у вријеме цара Константина и царине Ирине изборили се пред многи јересима и расколима. Изборили су се за част поштовања икона а та част је била када се поклањамо лику икони, ми се поклањамо томе лику који је насликан на тој икони, и тако примамо благослов Божји, прво сабрани у храму и цјеливом руке свештеника. И и одавањем почасти икони цјеливањем окриљује нас благодат и сила Божја, а тамо гдје су они присутни нема мјеста за зло, за зле силе, за оно што гневи човјека и тјера га у простаст. Јер зло не постоји него је то недостатак добра, а добро ћемо имати у светом храму, сабрани, оковани постом, молитвом, светом тајном причешћа. И тако крунишемо себе, тако себе подижемо у духовну лествицу, ка небеским дворима, оним у којима се налазе сви наши преци, Оци седмог Васељеског сабора и сви они оци који су бранили свету вјеру православну. И они су нам то оставили и дали на челу са Васкрслим Господом који је све то објединио о дао човјеку. Њему нека је слава и хвала у све вијекове вјекова, амин,“ бесједио је о. Никола.