Путокази вере
Од тренутка зачећа до преласка у живот вечни, сваки човек је путник. Налазећи се на том путу човек трага за смислом живота и хита ка вечном и савршеном. Ова седамнаеста седмица по празнику Педесетнице, од понедељка, па закључно са овим недељним даном, из дана у дан пред нас и нашу савест износи савршено јасне путоказе вере.
У понедељак смо прославили празник Покрова Пресвете Богородице и спомен чудесног јављања Богомајке, која је и на овај начин пројавила љубав према васколиком роду људском. Овај празник је празник вере, јер оснажени покровитељством Пресвете Богородице ми јачамо веру која је постојани темељ нашег живота. Силом овог празника своју веру јачали су многи кроз векове, а посебно они који су се под сводовима знаменитих светиња подвизавали добрим подвигом. Навешћу као пример Пећку Патријаршију која свој престони празник прославља, управо, у дан спомена на чудесно јављање Пресвете Богородице. Кандило вере сестринства које чува трон архиепископа и патријараха српских, није се угасило ни у најтежим временима, оно и данас постојано светли и сведочи да се силом вере и поредак природе побеђује.
У уторак смо прославили свештени спомен на Преподобног Андреја, Христа ради јуродивог, светитеља који је снагом вере побеђивао демоне и благодаћу Божјом још за живота чинио чудеса. Његов усрдни подвиг био је плод његове јаке вере. Животописац Преподобног Андреја, сведочи да је овај угодник Божји имао толико снажну веру, да за време молитве није стајао на земљи, већ је био у ваздуху.
Свети Пајсије (Јањевац), патријарх српски и књигољубац, светитељ је кога смо прославили у среду, а чији животни подвиг и усрдно служење пред нас износе поуку постојаности у вери. Овај свети међу патријарсима српским је очима вере у младом архимандриту Василију (Јовановићу), препознао достојног архијереја, али и светитеља који је данас један од највећих чудотвораца свеколике васељене и светитељ који из хладне острошке стене, вером и љубављу греје наша охладнела срца.
У четвртак смо прославили Светог Стефана Штиљановића, светитеља чије нетрулежне мошти представљају чудо вере и дело љубави Божје. Прву клицу вере он је примио у родним Паштровићима, а својим човекољубљем и богољубљем он је делатно пројављивао своју веру и умножавао је. Оснажен снагом вере он је иако млад веома успешно и мудро предводио народ. Због његове тврде вере, Господ га је удостојио светитељства које на чудесан начин потврђују и његове нетрулежне мошти које данас почивају у београдском Саборном Светоархангелском храму.
Света мученица Харитина, чији смо спомен прославили у петак, пред нас износи златни мозаик који је начињен од плодова њене вере. Њено мучеништво за Христа, постало је семе за нове хришћане, јер угледајући се на њену веру, све касније генерације хришћана до наших дана, у њеном освештаном примеру виде путоказ вере.
У суботу смо прославили свештени спомен на Светог апостола Тому, једног од дванаесторице апостола Христових, који је своју привремену сумњичавост преобразио у снажну веру која горе премешта. Он нам показује да је пут вере постепен и поступан, а са друге стране, он нас утврђује да је Васкрсење темељ наше вере и живота. Свети апостол Тома, уверени ученик Господњи, својим примером свакоме од нас поручује да је вера најдрагоценији дар. Она нам даје исправан поглед на свет, открива смисао живота, охрабрује нас у тешким данима, весели срца наша, снажи нашу молитву, и чини доступном Божју бескрајну милост.
А у седамнаесту недељу по Педесетници, на Литургији са храмовних амвона слушамо Јеванђеље о чудесној вери жене Хананејке. Вера није само пуко уверење, вера је поверење у Бога и препуштање себе Његовом суду. Када живимо Јеванђеље Христово онда идемо путем сигурности. Не постоји то што нас може помутити. У ове истине утврђује нас јеванђелска перикопа у којој слушамо о вери жене Хананејке. Потребно је имати велико смирење и тврду веру као Хананејка, а Господ је ту да нам каже: „Велика је вера твоја, нека ти буде како хоћеш!”. Хананејка изображава нашу душу – њена поседнута кћер је наше многострасно тело, које свакога дана дивља разним страстима. У каквој невољи су се налазиле Хананејка и њена кћер, у таквој истој невољи се и ми налазимо. Преподобни Јован Дамаскин, знаменити црквени песник, у антифонима четвртог гласа на недељном јутрењу, сведочи о људским слабостима и о неопходности препуштању Господу: „Од младости моје, многе ме обузимају страсти, али Ти ме заступи и спаси Спасе мој“. Овај осврт на дане седамнаесте седмице по Педесетници, представља путоказе вере које на свом животном путу требамо да следујемо, како бисмо дошли до спасоносног циља. Целокупан хришћански живот започиње са вером. Вера је основна врлина духовног живота сваког хришћанина. Вера у Исуса Христа јесте средиште хришћанског живота и темељ Цркве. Вера је „основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих“ (Јевр. 11, 1). Овај класични опис хришћанске вере из посланица апостола Павла, указује на окренутост наше вере ка будућности, ка Царству Божјем. Наша вера је наш одговор на Божје јављање у догађају над догађајима, у Васкрсењу. Зато заједно са апостолом Павлом и ми говоримо: “Ако Христос није устао, онда је празна проповед наша и узалуд је вера ваша… Но, заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли… јер као што у Адаму сви умиру, тако ће у Христу сви оживети“ (1.Кор. 15. 14-22).
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала Кинонија
Извор: Митрополија црногорско-приморска
