У великој сали Центра за културу у Пљевљима, ЈУ Народна библиотека „Стеван Самарџић“ 4. октобра 2023. године на празник Оданија часном и животворном крсту организовала је предавање поводом 530 година од почетка штампања Октоиха Првогласника, прве штампане српске ћириличне књиге, која је уједно и прва штампана књига код Јужних Словена. Уз благослов Владике милешевског Господина Атанасија, пригодно слово о Октоиху и његовом значају одржао је Владика будимљанско никшићки Господин Методије, професор др Будимир Алексић говорио је о Октоиху са научног становишта.
Преосвећени Владика Господин Методије, својим образовањем, несвакидашњом животном енергијом, истрајном и аутентичном вјером у Богочовјека, а понајвише безграничним милосрђем импресионира ипредставља бисер архипастирског стада Христовог.Као што је Православна црква кроз вијекове била духовна мајка, путоказ и учитељица српског рода у теолошкој односно јеванђељској науци и животу по тој науци, тако је владика Методије стуб и тврђава истине, учитељ и просветитељ српског народа у Црној Гори. Надахнут, са искуством прекаљеног борца и наглашеном емпатијом према свом страдалном српском народу неуморно брани, уједињује подвижнички крчи пут будућим здравим генерацијама Светосаваца.
Непрестано се труди око уздизања душа својих вјерника у свему ономе што чини биће једног хришћанског народа, а то значи оплемењивање Христом свих снага и способности сваког појединца и народа. Својом љубављу, мудрошћу и племенитошћу кријепи своје духовно стадо.
Темеље његовог духовног васпитања и образовања поставили су блаженопочивши: патријарх Павле и митрополит Амфилохије. Сјеме које су они посијали дало је благодатни коријен, а временом мироносни плод духовног владичиног узрастања. Врлинама као свјетлошћу просвјећује и преображава дух српског народа, молитвом је прогонио таму невјерја, изобличио оне који су покушали да нам отму, оскрнаве и затру идентитет и духовну ћелију Његошеве Црне Горе. У лику Белог Анђела, Мирослављевог јеванђеља, Октоиха, Горског вијенца светих српских задужбина, светитеља, егзарха и представника Српске Православне Цркве можемо угледати пут српског народа.
Садржајна биографија преосвећеног владике Методија почиње у Сарајеву, гдје је рођен и гдје је започео школовање. Услијед ратних неприлика са породицом напушта Сарајево, преостала два разреда Гимназије завршава у Подгорици, а затим и Економски факултет. Након три године, замонашен је у Цетињском манастиру на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије.У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег, а у чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. такође у Цетињском манастиру. 22. новембра 2009. године у манастиру Светог архиђакона Стефана у Сланцима одликован је чином протосинђела од стране Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија.
За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, гдје је и рукопроизведен у чин архимандрита на Петровдан 2013. године. Исте 2013. године дипломирао је на Православном богословском факултету ”Светог Василија Острошког” у Фочи, Универзитета у Источном Сарајеву са дипломским радом на тему Васпитни значај монаштва. Академску 2016/2017. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету поменутог Универзитета. 22. јула 2018. године у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици, архимандрит Методије је хиротонисан у чин епископа диоклијског, викарног епископа митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. 29. маја 2021. године Свети архијерејски сабор га је изабрао за новог епископа будимљанско - никшићког. Устоличен је за владику будимљанско - никшићког у Беранама, у манастиру Ђурђеви ступови 26. септембра 2021. године.
Нарочито се сјећамо 26. децембра 2019. године када је брутално и немилосрдно нападнут од стране противника цркве и његовог пожртвовања и спремности да за живу Црхву Христову и свој живот положи.
Као символ благодати и прегалаштва, као неко ко је двије деценије провео у близини мјеста где је била штампарија Црнојевића у којој је штампана књига чији јубилеј прослављамо 1493. на 1494. а у славу Господа и Ђурађевог позлаћеног дјела, Преосвећени Владика Господин Методије подсјетио нас је на обнављање духовне технологије у нама самима, како никада не бисмо били туђи своме роду, језику, писму и историји.
Благословом, бираним ријечима и бесједом којом је оплеменио присутне Пљевљаке, као духовни вођа осврнуо се на значај Октоиха првогласника и само дјело Ђурађа Црнојевића: „Велики су људи широки и дубоки као море и њихово дјело је као море, нити стари нити се мијења, нити пролази, сјећање на њих и њихов удио у народном трајању и искуству увијек је свјеже и присутно.
И пода Господ народу своме човјека који попут старозавјетног Ноја начини корабљу илити свету књигу, па на њу и у њу укрца све оне које жели и мора да сачува од потопа и нестанка и пренесе их у ово и у свако вријеме као сјеме и залог своје и Божије љубави, тако је и Октоих и нас пренио, и сачувао и донио овдје на пристаниште земље Ђурађеве.
Нисмо ми данас изабрали њега, већ је он изабрао и сабрао нас као своје и све оне прије и послије нас, који су и који ће у љубави према своме роду и према Богу слиједити пут свете књиге корабље Ђурађа Црнојевића.
Љиди као што су Ђурађ најизразитији су репрезенти духовних тежњи и настројења једног народа и његовог потенцијала. Он је видио оно што други нису могли видјети, видио је нас и знао је Божијом промислом надахнут и руковођен да ми можемо и умијемо да трајемо упркос свему, да имамо искру неугасиву, да носимо свети пламен у души и крви, онај који љубимо и који нас је водио и извео из свих историјских мракова и беспућа. Он је увјек горио, тињао и гријао. Видио је Ђурађ са тог последњег мјеста и тренутка историјског који је надолазио, видио је с духовне висине свога бића са ког је долазио, свијеће зажежене у душама свога рода кроз вјекове и знао је да има коме и има рашта предати тајну бесмртника молитвени Октоих. Његов наум и његово дјело које претрајава пет вјекова свједочи визионара, мислиоца, пјесника, етичара, метафизичара, пророка у једном благословеном дјелу које нас посматра и додирује данас, а поглед и руке пружа нама пружа са амбиса историје и народа петнаестог вијека. Док год има народа и човјека Ђурађ са Макаријем кује књигу ангелолику којој нема умора док год има народа и човјека који ће умјети да је читају, пјевају и чувају.
Ми који данас говоримо српски и пишемо ћирилицом, ми смо стадо мало које је преко својих физичких и духовних предака одржало Ђурађев залог и завјет. Ми смо његови наследници које је прије пет вјекова Богу препоручио да га дочекамо и даље испратимо и ево нас ту, на земљи, коју нам је оставио привезавши своју корабљу за небо, јер нас једино тако није могао изгубити, и једино је тако могао бити жив, и данас кроз нас који славимо и њега и његово дјело. Консултујући поједине изворе и књиге, зашао је у беспуће савремене науке са поднебља црногорског која се прокламује апсолутом знања и истине о Октоиху, много чему се зачудио. Највише ненаучном приступу и слијепој острашћености. О Октоиху, овдје , у мјесту његовог рођења пишу латиницом, не само што Ђурађ своје име не би умио своје име да препозна, него би га ццијела прича пренеразила и запрепастила. Највише времена и страница су посветили штампарији које нема у задатим координатама и траговима, што све еминентне истребљиваче српске историје неминовно одводи да се запитају да ли уопште постоји и књига. Није битно што књига живи и живеће, али кажу наследници оних других, ако нема штампарије, нема ни књиге, иста методологија као и код пребројавања жртава логора смрту Јсеновац. То је нажалост све иста прича,то је прича која треба само онима којима је данас неподношљиво да се помире и прихвате чињеницу да су потомци не Ђурађеви већ оних других по много чему, а највише по сљепилу, прави наследници својих предака. Истина се не може угасити, нити замаглити, нити закопати, нити пребројати. Истина јесте. Наше је да се вјером и љубављу озарујемои радујемо, јер смо своји на своме, да славимо и прослављамо завјет и залог Ђурађа Црнојевића мудрог и премудрог, да пјесмом проносимо језик, име и писмо свога рода, по коме се позна сваки народ на свијету па и наш“.
Вече су употпуниле и уљепшале: Лидија Кушљевић Здравицом српском роду и етно појци Јована и Јана Љиљанић.
Текст: Бојана Ђачић
