Новопрестављени слуга Божји монах Серафим (Биро), сабрат манастира Ђурђеви Ступови, сахрањен је, на празник Светог Стефана Српског, у петак 22. октобра 2021. у гробљу манастиру Ђурђеви Ступови.

Свету заупокојену Литургију и монашко опијело служио је архимандрит Данило (Трпчевски), игуман манастира Ђурђеви Ступови уз саслужење свештенства и монаштва Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске.

Сабранима се ријечју надгробне бесједе обратио архимандрит Данило, који је, како је навео, монаха Серафима познавао свега неколико мјесеци, а оно што је запазио код њега јесте врло тежак живот прије монашења.

„А и у монаштву, кад је примио расофорни постриг монаха у Јосифа, исто му живот није био лак, јер је тијелом био слаб, болешљив, ипак, трудио се колико је могао. Када је легао у болесничку постељу примио је велику схиму и постао монах Серафим. Ни тада му живот није био лак, али је сигурно био лакши него прије монашења, док је био у свијету. Ко живи у свијету, Господ је рекао, имаће проблема, рат са свијетом, са ђаволом, са својим ближњима, а највише са самим собом. Вјерујем да се он цијелог живота борио са самим собом и та његова борба га је одвела у манастир, гдје се замонашио. У велику схиму замонашили смо га отац Евстатије и ја, у болесничкој постељи“, рекао је о. Данило.  

Додао је да је монах Серафим исказао велику радост због добијања монашког имена.

„Рекао нам је да је то његов заштитник и прислава, да га је Свети Серафим Саровски одвео у манастир и да житије овог светитеља зна напамет. Његова радост је била велика и мислим да смо га, пред сам крај живота, бар мало усрећили, ако му, већ, живот није био лак и није га миловао. Често се исповједао, трудио се да се поправи као што сви ми људи треба да поправљамо себе, а не друге. Желио је да буде бољи човјек, скроман и једноставан, да не буде на терет другима. Није оптерећивао братију у манастиру кад је био на послушању и у цркви, ни док је боловао“.

„Оно што је једино тражио да му донесемо, од кад смо га замонашили, јесте нови, монашки каиш. Отац Евстатије му је поклонио нови каиш и то је била једина његова жеља, осим монашења у болници, док је боловао“, навео је игуман Данило.

Захвалио је свима што су дошли на испраћај монаха Серафима, а посебну захвалност изразио је ђакону др Никодиму и особљу болнице у Беранама, који су се трудили и бринули око монаха Серафима до његове кончине.

Ријечима утјехе обратио се и протосинђел Евстатије (Драгојевић), рекавши да смо ми хришћани свјесни тога да ћемо побиједити и превазићи смрт вјером у Онога Који је Побједилац смрти, а то је распети и васкрсли Христос Бог наш.

„Данас смо се, у овој светој обитељи, сабрали управо да једног вјерног слугу Христовог испратимо, увјерени смо, у Царство небеско, чији живот није био једноставан и лаган. Кроз дуге разговоре са њим, схватио сам да је он својим рођењем примио крст, који је носио кроз читав свој живот до последњег издисаја. Бог га је призвао у монашки лик кроз покајање, али то покајање није било неко очајништво, пуко туговање, него је било испуњено смислом и свијешћу да је Онај од Кога очекујемо опроштај човјекољубац и да сваког покајника прима, последњег и првог“, бесједио је о. Евстатије.

Последњи тренуци живота монаха Серафима, када је примио ангеоски лик и монашки образ, додао је протосинђел Евстатије, били су слични тренуцима кроз које су пролазили свједоци Христови, које називамо мученицима.

„Управо то и јесте смисао нашег живота, да прођемо тај страшни круг пропадљивости, болести и смрти да бисмо, се на тај начин, тога ослободили вјером у Спаситеља нашег Исуса Христа. Наш брат Серафим се у свом кратком животу, овдје у манастиру, уподобио, на неки начин, свом небеском заштитнику Светом Серафиму, јер је био смирен човјек, увијек је имао лијепу ријеч за свакога и врло брзо је прирастао за срце људима, који долазе у ову светињу“.

„То је знак да је био на Христовом путу, да је крај његовог пута у Царству небеском. Зато је и данас, на овом привременом растанку, окупио братију ове свете обитељи, и оне који су били у овом манастиру, али су због потреба Цркве сада на Цетињу; то су и даље његова сабраћа, а окупио је и братију нашу из манастира Подмаине, гдје је наш о. Серафим започео прве монашке дане као послушник у тој светој обитељи. Молимо се Господу, испраћајући о. Серафима, да му његов излазак пред лице Христово буде лак и да добије заједницу светих“, казао је о. Евстатије.

Царство Небеско блаженог помена о. Серафиму.