У цркви Светих апостола Петра и Павла у недјељу, на празник Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, 9. октобра 2016, Литургију је служио протојереј Дарко Пејић.

Он се у евангелској поуци послије прочитаног одјељка осврнуо са неколико ријечи о људској склоности да се буни против свега што Бог даје и уређује.

"Од почетка стварања Бог је стварао све различито, чак су и небеска бића различитих чинова и достојанстава. Па је створио небо и земљу, па је створио дан и ноћ, човјека и жену.. . И Бог стално говори различитост, човјек стално тражи једнакост. Па из прве жеље за једнакошћу наших прародитеља Адама и Еве, када су пожељели да буду једнаки Богу, изгубили су рај. Па се онда Каин побунио зато што Бог није једнако примио жртву његову и Авељову, па је убио брата свога. Кад год се човјек побуни против Бога, рађа се злочин."

"Данашње свето јеванђеље о различитим талантима говори кроз Господара који треба да иде на пут, и који прије тога дозва слуге своје. Свети оци нас уче да је то сам Господ наш Исус Христос, који је био овдје на земљи. Каже даље јеванђеље, „треба да пође на пут да прими царство“. Знамо да је Христос био убијен али је и васкрсао и сјео с десне стране Оца, примио Царство Оца својега. И он је каже једноме дао пет таланата, другоме два, трећему један. Таланат је био веома вриједна новчаница тога доба, око 500 златних дуката. Пет таланата, неки Свети оци кажу да је то пет чула наших, два таланта двије природе – ка добру и злу, и онај један таланат – да човјек обједини тијело и душу. Ми кад се родимо и док смо дјеца све посматрамо са тих пет чула, и она су искрена. Међутим, како одрастамо, долази младост, снага када се код човјека изрази ово двојство, жеља за земаљским и небеским. И на крају, човјек који савлада, научи да управља својим чулима и природама, оним дијелом који нагиње ка злу и добру да га контролише, то је зрео човјек, обједињен. Али, најчешће се онда деси да такав човјек падне, јер се погорди, помисли како је то нешто велико. Колико има светих људи који су изгубили рај због тога. Једног светог духовника су питали шта да радим да задобијем вјечност а он се погордио па каже, буди као ја и изгубио је вјечност. Оно што је важно и што треба да научимо такође; људи све дарове дате им од Бога чешће користе за стицање земаљских блага и добара. Међутим, није нам Господ заповиједио да стичемо за земаљско него за небеско, и дао пет чула да управљамо њима, да нам служе на добро. Она да служе нама а ми Господу. Двије природе или два таланта – да научимо да и тијело и дух служе Господу. И на крају, све то обједињено да принесемо Богу."

"Чули смо из јеванђеља: онај што узе пет таланата стече још толико, онај са два исто тако а онај са једном оде и закопа га. Често говоримо и неправдама других и гледамо их земаљским очима, не даље одавде. И онда нам се чини и бунимо се опет, као због онога желећи једнакост и овдје. Деси се умре нам неко, ми се бунимо и кажемо какав Бог видиш умире овај или онај, а исто је када се неко разболи, опет се бунимо на Господа. Међутим, заборављамо браћо и сестре шта то имамо ми а није Божје, шта то има а да нисмо примили. А човјек који има шуму он је властан које ће стабло да посијече, некада старо али некада му треба и младица, некада узме младо дрво и однесе у свој врт, јер хоће да му украшава дом, јер је мјесто још љепше. Оставимо судове Богу, ми се потрудимо, ни у једном тренутку никога да не осуђујемо. Стари су наши говорили гријех кажи, човјека не кажи. Човјек је икона Божја, тако га доживљавамо и тако га волимо. Свједоци смо колико су људи у стању да се растрче за земаљска добра. Када би се само десети дио потрудили, или када би бар прије тог посла дошли у храм да се помолимо и кажемо Господе помози, гдје год да кренемо и вратимо се, да најприје благодарност Богу узнесемо. Учимо се, људи стално говоре има времена, а живот прође као трен, а отуда да се вратимо и поправимо било шта не може. Трудимо се овдје, тецимо и умножавајмо таланат дат нам од Господа. Немојмо да смо лијени и да нам је тешко да се покренемо на добро. Није нам да на земљи дато да не чинимо зло, него непрестано да чинимо добро, да се трудимо и желимо добро, да сваког човјека сретамо и пратимо чистим срцем са љубављу, да би Бог нас срео и удостојио Царства небескога“, бесједио је о. Дарко.