У недјељу у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу Литургију је служио јереј Александар Раковић.

Бесједећи о Јеванђељу о савршеном милосрђу и о о највишој врсти милосрђа - о љубави према непријатељима о. Александар је казао да наш једини пут према Богу - други човјек.  

“Чули смо шта Господ тражи да би смо били истински хришћани. Не можемо се само онако звати хришћанима, то није идеологија, партија а да живиш и радиш како ти је воља. Црква смо и Христос је у нама и ми смо Христови, онолико колико се трудимо да живимо по Христу. А како живјети по Христу је сведено речено у данашњем Јеванђељу и оно почиње ријечима ‘чините онако како хоћете вама да чине’, и она није тешка.  

Али Господ хоће да искорачимо даље, а не оно на шта нас упућује наш морал да чинимо оно што нама чине, да се покренемо и чинимо добра другима и очекујемо да нама исто то врате.

Али Господ каже ‘ако тако чините, ако дајете у зајам и очекујете да вам се врати, чините добро јер је вама учињено, тако чине и грешници’, мислећи на људе који не живе по савршеном закону Господњем, који се колико толико држе неког природног закона.  

Видимо да Господ хоће велики корак у односу на тај закон, па каже: “Љубите непријатеље своје”.

Значи дајте у зајам не надајући се ничему, и награда ваша ће бити велика а то је Његова небеска награда.

 Дакле, Хришћанин не треба себе да заварава, да мисли ‘никоме не чиним штету, живим од свога рада, намирујем себе и своју породицу, тиме сам испунио закон Господњи’. Па ниси испунио, јер Господ хоће жртву. Хоће отварање и давање другом да осјетимо бол на себи и у себи. Хоће да дамо а да се не надамо да нам се врати. А углавном сви ми Хришћани гледамо да нам се врати оно што учинимо, а ако нам се не врати љутимо се, свађамо, не мислим ту само на новцу, мада нам је он, изгледа, први на памети, него о сваком другом добру које нам је Бог дао, да га дајемо. Али ми то дајемо као да је то искључиво наша својина, као да смо га ми ни из чега створили, а у ствари и сами смо створени ни из чега, призвани из небића у биће, о чему нам говоре литургијске молитве.  

И зато морамо размислити какав дуг и однос треба да имамо према томе. Зато Господ каже ‘када се дајете треба да се дајете до те мјере да осјетите сопствену штету, да доживите искушење’. Често на исповијести кажу ‘чинио сам добро, и како ми се враћа’. Па враћа ти се враћа тако да би та жртва била потпуна, да би била по Богу, савршена. Зато се на свако давање ако је испрекно, са срца и душе, враћа бол, незахвалност, небглагодарност. Зато нам се често на нашу милост одговара грубошћу, али Господ то допушта да би смо се научили на савршено давање, на савршену и беспрекорну милост. Не да дајемо са рачуна, калкулишући, јер то наше давање губи смисао и вриједност, него да дајемо отварајући читаво срце и душу, не преиспитујући то своје давање, и своју милост и милосрђе. Kао што је Бог милосрдан, тако нам заповиједа да са срца потекне милост, да се та милост јави у ријечима, ђелима, у свако вријеме и према сваком. Зато Господ и каже: “Љубите непријатеље своје”. Нама се то чини немогуће, јер нам сујета и гордост не дозвољавају да се одважимо и направимо тај корак, да се бар у молитви питамо и завапимо ‘Господе, научи ме, поведи ме, како то да љубим непријатеље своје’ “, бесједио је о. Александар.

Он је истакао да се људи често на исповијести жале да су се посвађали и да не могу да опросте, чак и најближима, а усуђују се да говоре Молитву Господњу, чији средишњи дио гласи ‘опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим’.

“Господ нам је ту једну молитву дао намјерно знајући наша тврда срца да морају да се мекшају, да опростимо, па тек онда да се надамо да нама буде опроштено. Ако не опростимо, сигурни будите, неће нам се опростити гријеси. Можемо да постимо, да се молимо, да не спавамо и да проводимо у бдењу, све нам је узалуд ако не опраштамо. Темељ наше вјере је у Христу, који даје милост и дажд свима па и неблагодарнима”, бесједио је он.