У 17. недјељу по Педесетници, на празник Светог Евменија Гортинског и Свете мученице Ариадне, у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу Литургију је служио јереј Александар Раковић.
Поучавајући о прочитаним Апостолима, посланицама Галатима и Kорићанима, о. Александар је казао да оне говоре о томе на који начин ми треба себе да испразнимо од жеља, похота, порока и сваког овоземаљског покрета душе и тијела, да би Христост био у нама, а да Јеванђеље говори како да дођемо до тог циља.
“Да ми не би били ми него да би Христос у нама био све. То Апостол подстиче а у другој посланици говори да смо ми ‘храмови Духа Светога да Дух Свети обитава у нама, односно Христос Духом Светим обитава’. Дакле, то би требало да буде циљ нас Хришћана. А прво Марково Јеванђеље нам говори како да дођемо до тог циља, и каже ‘узми крст свој и иди за мном’, и тако се надопуњавају Апостол и Јеванђеље. Прво нам Јеваннђеље објашњава како до Бога, како да себе учинимо мјестом гдје обитава Дух Божји, Христос Божји, и то је једино могуће ако се одрекнемо себе, узмемо крст свој и за тим Христом кренемо, путем Јеванђеља који нам је Он простро. И када говоримо о даровима Духа Светога сви се своде на једно- Христа, мјесто гдје почивају сви дарови Духа Светога, мир, радост, љубав, свјетлост, доброта, чистота, љепота, све је то у Њему. И ми не докучујемо понаособ ништа од тога, ни вјеру, ни наду, ни љубав, него тежимо и требало би да тежимо за Христом, у Коме је све то сабрано и Који је ризница свега тога. Зато, није наш циљ нешто, и неки дарови, плата, награда, нити неко мјесто, царство Божје, рајски вртови, односно предјели и мјеста гдке обитавају праведници. Све то нам није циљ, јер ако мислимо да је тако онда то нећемо ни достићи, него нам је циљ Христос. Он је земља живих, Он је Сам Царство небеско које благовијести. И зато се не причешћујемо ни Његовим царством, ни Његовом љепотом, добротом, ни светошћу, него се причешћујемо Њиме Самим, а Он ће у нама постати извор и свјетлости, и доброте и љубави и свакога добра”, бесједио је о. Александар.
Објаснио је да увијек морамо знати не шта нам је циљ, него Kо нам је циљ, да га Духом Светим докучимо.
“Зато је руски подвижник Серафим Саровски рекао да је ‘циљ живота сваког хришћанина, ма гдје био, у манастиру или свијету, да стиче Духа Светога’, јер њиме долази Сами Христос, а гдје је Он и гдје Дух Свети ту је и Отац, ту је Света Тројица, ту је Сами Бог, и ми бивамо обитавалиште Самога Бога”, казао је он.
О. Александар је бесједио да се до тог циља долази једино ако се одрекнемо себе, што би значило да мало испред себе ставимо друге, ближњег а то је сваки човјек, и да мислимо на његове жеље и потребе, а не само на себе.
“То значи понијети крст, и једини начин и могућност да дођемо до Христа је да себе умањимо, смиримо, да ми и наше потребе, хтјења, не могу бити на првом мјесту, него други, у смислу наши ближњи. А Оци тумаче да наш ближњи сваки човјек и ми морамо другога, ближњега ставити на прво мјесто, и то је крст, и то боли. Ако хоћемо Христа да досегнемо себе морамо мало да спустимо а другога да узвисимо да видимо његове потребе, жеље, хтјења, и да се потрудимо да томе послужимо и да тај круг којем ми служимо буде све шири и шири. Тако ће наша душа бити све височија и ближа Христу”, бесједио је о. Александар.
Други начин да дођемо до Христа, наставио је он бесједу, налази се у другом Јеванђељу о жени Хананејки.
“ Јер Господ каже: “ Ја само послан само изгубљеним овцама дома Израиљева”, а она се довија, зна да је Он Господ и Бог цијелог свијета и небеса и свега, и говори, ‘да Господе, али и пси једу од онога што пада са трпеза својих господара’. Значи, дај и нама мало милости Господе, иако нијесмо изабрани народ Израиљски. И Он се окреће и каже да не налази такве вјере у Израиљу. Налази је тамо гдје се уопште не очекује било какав знак и симбол вјере. Ту Господ налази такву вјеру да је не налази тамо гдје треба, и то је опомена и свима нама, јер се не можемо позвати ни на праоце ни оце, ни на мајке ни на било кога. Има дрских људи па кажу ‘ђед ми био у цркву кад никад нико није био’. Ђеда ти нијесам познавао, прађеда ти нијесам познавао, тебе знам и ти мене знаш и Бог гледа наше душе у овом трену. Не гледа ни наше коријене, ни поријекло, ни будућност, и у каквом стању нас затекне у овом тренутку, по томе ће нам судити. А ако нећемо Бог увијек има овце које нису од овога тора и он ће призивати њих”, бесједио је о. Александар.
