У цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу Литургију у недјељу, 26. новембра, служио је јереј Александар Раковић.

Произносећи слово поуке послије Литургије о. Александар је подсјетио на ријечи из Апостола, који каже "чувајмо јединство духа у свези мира", указујући да нам је свима дат један Дух - јединство Духа.

„Јесте нас много и различити смо, и јесу дарови многи и различити од тог једног духа, али нас Апостол опомиње: "један нам је Дух дат, сачувајмо то јединство Духа", јер смо ми као мозаик, много је дарова и нас је много, и он свакоме дар дарује према његовој сили и могућности.

Али да бисмо постигли цјелину слике и цјелину тог мозаика морамо да се учимо да чувамо јединство Цркве, и да имамо мир са свима око нас, који су дио те исте цркве  и носиоци тога истога Духа, јер, каже на другом мјесту: "Бог Духа не даје на мјеру". У свима почива исти Дух, свети Дух Божији, који је Један Бог са оцем и са Сином. Сад колико су наша срца спремна да то осјете, да то признају, да то виде, то је друго питање, али Он је ту, у свима нама, један исти Дух.

И нико не добија, чак ни ја ко презвитер нијесам добио другог Духа, већ ми је исти Дух дао снагу, само другу службу, мало узвишенију и напорнију. Али,  исти Дух је на мени, на Патријарху, и на свима нама који смо дио једне Свете Цркве. И зато не смијемо и не би смјели да се усуђујемо да споримо једни другима право на тог једног Духа. Исто Апостол Павле каже да дви ми нијесмо слуге једни другима, односно јесмо, али кроз ту истину да смо слуге Оног Једног и Јединог Оца небеског. И пошто смо прво Његове слуге, не можемо да судимо о другима, има ли тај други право да носи Духа Божијег. А пошто знамо, и свједочимо ову истину, ако ћемо поштено и ако хоћемо да смо поштени, ова истина јесте да сви носимо тај исти Дух, онда не смијемо једни другима спорити право да смо на овоме мјесту, и у овом догађају и дјелу Свете и Божанске Литургије“, бесједио је о. Александар.

Он је указао да је управо то и циљ поста који је пред нама, да побиједимо себе, да се издигнемо изнад себе, и да градимо то јединство Духа у свези мира.

„Да се научимо да љубимо другога, да подносимо, и у љубави трпимо једни друге, и да носимо једни друге, да се радујемо једни другима. Ако то није циљ поста, односно ако то није плод поста онда боље да га не постимо. Морамо знати због чега постимо, па да онда постимо.  Морамо знати због чега се сабирамо на Светој Литургији па да се онда сабирамо. И зато је у Цркви прво и био катихуменат, и дан данас помињемо те оглашене, а то је у ствари жал Цркве што их и данас нема, и данас не постоје, јер очигледно да здраве Цркве без оглашених не може бити; да се научимо прво све „што“ па да га онда држимо, а не да са сами себи будемо тумачи, и што постимо, и што смо на литургијама. И на крају крајева онда и долазимо до закључака да "ја имам право што сам овдје", а неко други, који је носилац истог тога Духа, нема право. Морамо да се боримо са собом, и  иде тако вријеме, али нека не буде само вријеме поста вријеме борбе са собом, и рада са собом, него призвани смо у цркви стално да живимо. Немојмо да се у цркве сабирамо само када су недјеље поста. Јер Бог наш није Бог Који је жив само у вријеме поста. Он траје свагда, и ми смо свагда пред лицем Његовим, а не само у четири, пет,  шест или седам недеља поста, колико неки пост траје. Али Господ је ту увијек, и ми смо пред Господом увијек, и тога морамо да се сјећамо и да се опомињемо. И дужни смо сваке недјеље да смо овдје, а не само кад су недјеље поста. Сами себе то опомињите, и друге то опомињите, наравно са смирењем и са кротошћу. И наравно,  не у смислу "ја имам монопол над том истином, па ћу тебе да просвијетлим". Све нас опет тај један исти дух просвјећује, али ако ја могу да будем грешно и недостојно оруђе духа, ајде да будем, али када то чинимо, кад друге опомињемо и говоримо нешто, трудимо се да то чинимо са великим смирењем и са кротошћу, и са жељом, љубављу и вољом да и он живи у тој мјери живот у Христу и још више, и у још већој мјери него што га ми сами живимо.

Тако би требало добар хришћанин да живи, да се труди и да приступа према другом. Зато, учимо се шта је пост, и шта је циљ поста - да искоракнем из себе, да се упутим ка другоме, ка Цркви, да се отворим за другога, за Цркву, да видим другога, али онако чисто, неосуђивачки, непрекоријевачки, него да видим другог у његовој слабости, потреби, гријеху, бивајући свјестан да сам и ја слабост,  први сам ја гријех, па ћу тако гледати и брата свога. И онда ћу имати још већу потребу за братом својим, да се заједно боримо, еда би смо достигли Царство небеско.

Kолико смо слаби сами од себе га нећемо достићи. Бог нам га даје и призива нас, дајући благодат. Али, Његова благодат и милост се придобијају једино љубављу.

И зато, вријемо поста је вријеме да себе побјеђујемо, кротимо, да учимо да сами себи нијесмо центар, већ онај други преко пута нас. Најприје онај други порд нас, а онда  и сваки други кога је Бог призвао у исти тај живот и удахнуо му исти дар живота, који је и нама удахнуо“, бесједио је о. Александар.