У 25. недјељу по Духовима, на празник Светог Јована Златоуста Патријарха цариградског, 26. новембра 2023. године, свет Литургија је служена у Жупском манастиру.
Началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки уз саслужење новопостављеног пароха жупско-луковско-драговољским свештеника Обрена Дамјанца и уз молитвено учешће вјерног народа и сестринства ове свете обитељи.
Бесједу на прочитано зачало светог јеванђеља произнио је о. Слободан, а којим нас Господ поучава шта и како треба да чинимо да бисмо се могли назвати хришћанима, браћом и ученицима Господњим.
„Пролажаше неки човјек и разбојници га нападоше, ранише и једва жива оставише крај пута. Поред њега су, потом, пролазили, можда, пријатељи и ближњи, познаници, али нико не стаде да види шта му је. Неко застаде, али прође. Те ране, и та остављеност, у ствари, је, нажалост, слика живота“.
„Данас често и ми пролазимо поред ближњих и поред познаника, а не застанемо да видимо треба ли помоћи, притећи, дати руке, како кажу, треба ли му ране завидати, треба ли га саслушати. Пролазимо и ми, а пролази и поред нас, такав је живот, али живот не смијемо оставити таквим него да га преобразимо да буде другачији. По оној Христовој да застанемо као што је застао овај Самарјанин, стао непознатом човјеку, ране му завидао, одвео га и рекао да ће све што се потроши док не оздрави он намирити. Тако треба да радимо, зато је слика доброг Самарјанина слика хришћанина“, казао је свештеник Јокић.
Додао је да је овај Самарјанин био из непријатељског народа са човјеком којег су разбојници напали.
„Зато не треба да гледамо ко је ко, гдје је ко, с ким је ко, него да у човјеку гледамо човјека, а кад гледамо тако, онда гледамо у човјеку Бога, јер је човјек икона Божја. Кад треба неко помоћ онда треба да се уздигнемо и узвисимо изнад живота, јер живот, као што рече отац Јустин у овој дивној бесједи, носи смрт, ране и све, али је Христос тај Који зацјељује, исцјељује и спасава. И ако хоћемо да будемо Христови и да се Његовим именом зовемо, онда морамо бити такви – да спасавамо, исцјељујемо, саслушамо, подигнемо и заједно кроз живот идемо са ближњима својим“, навео је прота Слободан.
Архјерејски намјесник никшићки је сестринству манастира и парохијаним представио новог свештеника.
„Ево, на празник Светог Јована Златоуста дао је Бог да жупска парохија и луковска и драговољска добију новог пароха оца Обрена Дамјанца, рођеног Херцеговца, а ово је све некад била Херцеговина тако да је брат Обрен дошао у постојбину своју да заједно са вама ради и подигне, настави дјело које је започето у жупској парохији“.
„Нека ти, оче, буде слика како треба радити и обнављати овај манастир, сестре кад су дошле те `97/98. године све је било запустјело. Није се име Божје спомињало и каже се често да су људи тада долазили у мотел, не у манастир, али, од кад су сестре дошле, обновиле, и обнављају и украшавају, ово се мјесто опет зове манастир и људи долазе у манастир, код Светог Луке, код мати Ефимије и ових дивних сестара. Са муком и са љубављу се обнављао и тако ти треба да узносиш на овој парохији, и другим парохијама, заједно са сестрама, са члановима Црквеног одбора, са парохијанима, са сваким човјеком, да приносите и тако да чините“.
„На крају овог Јеванђеља писало је, питали су Господа: Шта да чиним? Чини тако као што је чинио овај Самарјанин и биће како Бог заповједа, и биће спасење и биће напредак у овој парохији, напредак твој духовни, узрастање твоје духовно, што је битно. Да знаш да ниси сам, кажем, да ти буде слика обнове и наставка обнове ове парохије, слика овог манастира који се данас украшава и унапређује, прије свега, духовно, а онда и овако лијепо како Бог заповиједа. Да ти Бог да снаге и Свети апостол Лука и Свети Амфилохије Иконијски и Јован Златоусти, који је литург и образац литурга какви свештеници треба да будемо. Многа и дивна љета ти желим и благословену службу, да служба буде богоугодна, христоугодна, христоцентрична и богоцентрична“, поручио је протојереј-ставрофор Слободан Јокић.
На ријечима братске добродошлице, пастирске поуке и подршке захвалио је нови свештеник о. Обрен Дамјанац.
„Хвала оцу Слободану и братији никшићког Храма који су ме прихватили као да сам одавно ту, хвала и сестрама које су ме још као ђакона прихватиле као свог пароха заједно са мојом попадијом. Хвала вама за које се надам да ћете ме прихватити као и они. Упознаваћемо се, радићемо, трудићемо се колико нам Бог буде дао, а даваће нам уколико се будемо трудили. Нећу бити, нити могу бити близу по доброти мојих претходника, али ћу се трудити да не будем лошији од њих. Хвала вам свима много, да вас Бог чува и укрепљује, да вам је увијек на помоћи“, рекао је о. Обрен Дамјанац.
