Уоквиру трибине "Свободијада", којуу Друштву црногорско-руског пријатељства "Свети Георгије" у Никшићу, организује Удружење књижевника Црне Горе, у понедељак 7. новембра 2016, представљен је роман "Прича о Симони",књижевника, сликара и есејисте Тодора Живаљевића Величког.

Ново Живаљевићево прозно остварење, које се заснива на истинитој и болној причи о страдању српског живља у Велици за вријеме Другог свјетског рата, кроз разговор са аутором, представила је уредница трибине Милица Бакрач.
Последњих годиначесто се чујала и читала ријеч критичара о Живаљевићевим дјелима посвећеним завичајима – Метохији и Велици.

„Два завичаја, а један сан о њима, иста нарав и љубав људи, иста вјера и једносушни хљеб наш, исте старачке руке и наде, иста страдања невиних вјерних људи, исти вапај, исте сеобе, исти кровови напуштених кућа и поглед стараца који љубе даљину, исти плач новорођенчади и сирочади“, казала је Бакрач.
О величким жртвамамного се прећутало.Мрачне и страшне приче историја је брисала и прећуткивала, а те трагедије су касније, оцијенила је Милица Бакрач,негиране, потискиване испод људских маргина.

„Данас, Велика Тодора Величког не би била оваква каква јесте, прилично пуста, да је страшни погром српског живља у Другом свјетском рату, којим случајем, избјегнут. У овој књизи, из њежне, али истините приче величког потомка, пјесника Живаљевића, упамћене из предања и говорења предака по женској линији читамо и доживљавамо оне ненормалне детаље када страда читав један народ пред непријатељском ватром, камом, бајонетом, мржњом“.

Симона је рођена од мајке Магдалене Живаљ и италијанског официра, Фирентинца Ђорђа Наполитана. Случајно је преживјела страшно страдање величке нејачи 28. јула 1944. вољом њемачког официра који је дјевојчицу оставио у село Липово, код Колашина.

„Тежак и напоран је био живот сирочета, а такав је живот све сирочади, посебно оне ратне, која нису упамтила мајчин лик, а читаво дјетињство и младост изгарају у жељи да упознају оца, ко год да је и гдје год да је. Такав живот се поиграо и са Симоном Живаљ. Након све муке кроз коју је прошлаСимона је страдала од злочиначких НАТО бомби 30. априла 1999. године у Мурину“, нагласила је Бакрач.

Она сматра да би ликови предака, тих узорних Величана, добрих људи,већ били заборављени да Тодор Живаљевић Велички није осјећао потребу и неизмјерну љубав, да све ово запише. Дуг према Велици нијебио једини Тодоров мотив да нам подари ове истините књиге.

„На почетку „Приче о Симони“, јасан је његов циљ - изборити се против параноичне мржње наших вјековних непријатеља, који су имали амбицију да забране све ,,родољубиве пјесме и приповијести у којима су величани подвизи старих Црногораца, праведника и мученика у борби за слободу. Забраниће у помрачењу ума српски језик и ћирилицу“, истакла је Бакрач, поручујући да је наспрам страшног злочина, контраст,ипак,силна и искрена љубав према човјечности, љубав Величана према тлу ком припадају и људима које воле. Тодор је њихов потомак у сваком смислу ријечи.

У обраћању публици аутор је навео да се не зна тачно колико пута су Величани бјежали пред непријатељима. Збјежали би се у планине, најчешће у Чакор, Виситор, кућишта под лишћем, под буквама, спашавајући живу главу.

„Величани и историја, почев од Павла Ровинског па до Јовићевића, не памти ниједног Величанина који је превјерио. Налазити се као село у муслиманском окружењу, а не наћи ниједног да је превјерио, то је, заиста,историјски раритет. Јунакиња моје књиге покушава да реконструише ту болну, трагичну историју Велике, Живаља, породице која се разлистала у неколико братства и која, на свој начин, живи живот читавог села. Највише страдања забиљеженоје 1856. и 1857. када је буквално спаљено и уништено читаво село“, рекао је Живаљевић.

Сличну судбину Велика је претрпјелау Балканским и оба свјетска рата.

„Послије рата прича о величком покољу је дубоко заташкана и стављена „под тепих“, а број жртава никада није тачно утврђен. Креће се, отприлике, од 450 до чак 750 душа. Није утврђено ни колико је касније од последица рањавања и болести умрло људи, колико по затворима и логорима. У односу на број становника, сматра се да је величко насеље једно од најстрадалнијих насеља у ратном времену Европе тих година, од 1941. до 1945. У односу на број становника највећи број жртава био је у Велици“, рекао је, између осталог, Тодор Живаљевић Велички.