У цркви Светих Апостола Петра и Павла у недјељу 1. новембра 2015, на празник Светог пророка Јоила и Преподобних отаца Прохора Пчињског и Јована Рилског, Литургију је служио протојереј Дарко Пејић.
Након прочитаног Јеванђеља обратио се вјерницима поучним словом.
„Од како је човјека на земљи он се отима и бори за земљу, поставља међе и границе, и гине и убија један другог, и не може да престане да то ради. Својатајући земљу називајући то правдом, законом патриотизмом и разним другим именима. А у ствари, човјекова борба око земеље слична јеборби оваца око траве и око паше. Пастир чија је и ливада и овце стоји и посматра и не може се чуду начудити зашто то овце раде. Оно што је још важније, браћо и сестре, није трава смисао живота, није трава важнија од овце, она је средство дато да послужи. И људи непрестано и данас постављају питања око тога чија је земља, а ни један човјек и ли мало њих постављају право питање- Чији је човјек. Јер када добијемо и нађемо одговор на то питање онда ћемо знати и све остале одговоре. Многи су покушавали да освоје земљу, и богаства њена и кнез и Цезар и Наполеон. Данас на земљи једва да имају неки трагови њиховог постојања.
Данашње Јеванђеље у ствари нам говори шта је земља и колико је пропадљива, варљива и пролазна и колико је различито земаљско и небеско. Бог је свим створењима дао једнакост, и створио их сличне, једино је сваки човјек различит, да би се до краја показала пуноћа Божанске љубави и мудрости, да би богаташ помагао сиромаху, да онај ко има даје оном ко нема, да онај ко умије да ради неки посаонаучи онога ко не умије, да будемо што више упућени једни на друге, зато нас је Бог створио различите, да препознајемо разлике и кроз њих се приближавамо а не мрзимо и удаљавамо.
Данашње Јеванђеље говори и богаташу и о убогом Лазару, двојици потпуно различитих људи. Један, родио се и одрастао у богатству, имао свега земаљског у изобиљу. Међутим, уживајући земаљско богатство ниједном не нађе за сходно и потребно да подигне свој поглед ка небу него је сам себи био довољан, окупљао браћу, рођаке и сроднике и сваки дан јели, пили и веселили се. А други, и сиромах, који за радост није знао, ем сиромаштво, ем болест, каже да је био сав у гнојним ранама, да су пси лизали његове ране. Једино друштво су му били пси и једино што је тражио од богаташа то су биле мрве, не да пружи руку на сто његов, него које падне испод стола. И то му нису дали. И убрзо умрије сиромах, и дођоше анђели и узеше душу његову и однијеше у наручје Аврамово у насеља рајска. Потом умрије и богаташ. И знате како је код нас на земљи, богат човјек и ишао цио град да га испрате и да му се диве, златне кочије а на коње ставили црне плаштове да га и животиње жале. А он се ником није сажалио за живота. И поставише му велики споменик. Међутим,анђели нису могли прићи до душе његове, дођоше ђаволи и узеше душу његову и однијеше је у пакао. Једном мучећи се тако страшно у паклу видје богаташ Лазара у наручју Аврамовом (који је симбол старозавјетних праведника, у праведности светости, радости). Завика, Авраме реци Лазару да умочи само прст и воду и додирне ми језик да га расхлади, јер се мучим страшно. Можете замислити какве су то муке, када не тражи ништа друго, него када му је и кап воде велика. Аврам одговара провалија је велика да не могу ни они из пакла у рај ни обрнуто. А онда он моли друго, каже да има петорицу браће. А своју браћу је он навео да живе истим животом, раскалашним неумјереним којије води у преједање, коцку, правару, пијанство. А Аврам му каже не, имају Мојсија и пророке. То би данас рекли имамо Апостоле, Мученике, житија, имамо од кога учити и на шта се угледати, имамо исписан пут по ријечи Божијој. Ако не послушају Пророке и Мојсија, ако ко из мртвих устане неће му вјеровати.
Да ли би браћа његова уопште препознала Лазара на којег се никад нису осрврнули, којем никад нису помогли, удијелили нешто. Ово је браћо и сестре јеванђеље опомене, свакоме човјеку и свакоме од нас да пазимо како живимо и како ћемо провести живот, јер оно што нам се учини добро, слатко и лијепо може да буде мејсто гдје црв не умире и гдје се огањ не гаси. Пазимо на душу, слика је Божија, не прљајмо је него је бијелимо, чистимо да би је такву изнијели пред Богом. Нека Господ и нас помилује“, бесједио је о. Дарко.
