Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у недјељу 26. фебруара, уочи почетка Часног поста Вечерњу службу опраштања у манастиру Ђурђеви Ступови.
Преосвећеном Владици у Вечерњој служби, уочи самог почетка Великог поста, саслуживало је неколико свештеника архијерејског намјесништва беранско-андријевичког и монаха манастира Ђурђеви Ступови. Вјерном народу, који је присуствовао обреду узајамног праштања и мирења једних са другима да би очишћенији ушли у период духовног и тјелесног поста, бесједом се обратио Епископ Јоаникије.
“Ево нас драга браћо и сестре, у навечерје Светог васкршњег поста, свијетлог подвига, свијетлог пута нашег, свијетлог хода према великој Недјељи искупитељних, спасоносних страдања Христових и према свијетлом дану васкрсења Христовог.“
“Овај подвиг је пун наде, пун милости Божије, пун окрепљења. Он нас обнавља новинама благодати Божије и милости Божије, обнавља наше биће и нашу душу, даје нам снагу, крилати нас вјером и способношћу да сагледамо своје гријехе, да се од њих очистимо и ослободимо кроз покајање, пост и молитву, али и, још више од тога, да знамо да се чувамо од гријеха, на тај начин, што ћемо научити да увијек опраштамо ближњима својим за мале повреде које нам наносе“, рекао је Преосвећени владика Јоаникије.
Он је подсјетио на ријечи из Светог Јеванђеља којима нас Господ упозорава да ако видимо трун у оку брата свог, а брвно у свом оку не видимо, ми онда нијесмо способни да уочавамо сопствене слабости и мане, нити колико увреда другима наносимо.
“Уколико нијесмо способни да видимо своје мане, онда смо спремни да видимо мане код других, уколико нијесмо способни да видимо како наносимо другима повреде утолико смо, на жалост, спремнији да истичемо како други нас вријеђају и како други имају гријехе. У тој борби, у том подвигу на очишћењу савјести, на очишћењу душе, на поправљању себе има много посла. Ми тај посао, на жалост, занемарујемо, јер настојимо да у овом свијету стекнемо пролазна блага, а мало се трудимо око онога што је непролазно и што је најважније за човјекову душу. Духовно благо је оно непропадљиво злато око којег треба највише да се потрудимо.“
“На почетку овог Часног поста треба да поставимо добар темељ, да се окријепимо надом да ће нас Господ својом милошћу и својом благодаћу, својим Крстом и свјетлошћу свог васкрсења укријепити. Зато да затражимо опроштај једни од других, прије свега, да затражимо опроштај од ближњих својих и то је суштинско. Уколико знамо да тражимо опроштај и наш ближњи ће бити спреман да тражи опроштај и онда је измирење већ ту, а ако наш ближњи није спреман да опрости онда ће, макар, његово срце бити мекше. То је попут неког духовног закона – кад, ваистину, знамо да тражимо опроштај Господ покреће срце нашег ближњег да и он опрости, и то иде до те мјере да човјек преузима сву кривицу на себе, а тај обострани осјећај доноси велику радост. Веома је важно да научимо да успоставимо мир са Богом, са ближњима и са својом савјешћу, тек тада смо изградили добре предуслове да наш пост буде на спасење“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Владика је благословио почетак Часног поста и пожелио да буде на спасење свима. Он је поручио да треба да се молимо Богу, да обратимо пажњу на своју душу, а своју наду положимо у милост и благодат Божију. Треба да се ослонимо на силу Часног и животворног Крста и искупитељних страдања Христових, да нас, како је казао Епископ Јоаникије, смрт Господња оживи и уведе у тајну васкрсења Христовог.
“Ово је, драга браћо и сестре, прилика да нашом малом жртвом овог Великог поста, који је лијек за душу и тијело, нарочито, ако су наш труд и наша жртва намазани уљем милосрђа и добрих дјела и намирисана кадом молитава, добијемо неисказано и непропадљиво благо, појачање вјере наше, мир са Богом, са својом савјешћу и ближњима својим. У томе је тајна нашег спасења и тајна нашег пута у нови живот.“
“То је свима нама близу, јер нам је Господ све то дао, али, на жалост, ми људи, са нашим лошим склоностима, нашом заборавношћу, нашом ситничавошћу скрећемо пажњу са тог пута, удаљавамо се од њега. Али, треба да знамо за покајање, за исповијест, за повратак. Цио наш земаљски живот је, у ствари, драма тражења правог пута, наших лутања и наших повратака на прави пут, а нико не би изишао на тај пут да није милости Божије и деснице Божије, Која нас непрестано враћа на пут Спаситеља нашег Господа Исуса Христа“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
