У цркви Светих апостола Петра и Павла, у Бијелом Пољу, на празник Светих мученика у Евгенији, Месне покладе, у недјељу 7. марта 2021. свету Литургију је служио протојереј-ставрофор Дарко Пејић, архијерејски намјесник бјелопољски.
О. Дарко је у својој бесједи подсјетио да се ова недјеља назива још и Месопусна, када се уочи Васкршњег поста, престаје са једењем меса.
„Полако се припремамо за почетак поста, а ова недјеља се због Јеванђеља, које се чита, назива још и Недјеља о страшном суду, у којој се говори о другом доласку Христовом. Нико нам о томе није могао, нити знао прозборити и рећи. Иако су пророци нешто најављивали, то су биле само сјенке, онолико колико им је Господ открио. А онда нам сам Господ наш Исус Христос, говори шта ће бити на крају, не да би нас уплашио, него да би се опоменули, да би пазили и стражили над собом. Kаже доћи ће син човјечји, мисли се на Исуса Христа и први пут, каже, доћи ће са свим анђелима. До тада се увијек јављао један анђео, или мањи број њих, а овај пут Господ долази са свим анђелима да суди људима и каже: Одвојиће зле од добрих, као што пастир одваја јагњад од јаради, и рећи ће једнима: Ходите благословени Оца мојега; наследите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми“.
„Они га питају, по скромности својој, јер добар и частан човјек се не хвали својом добротом и својим добрим дјелима, када то Господе не учинисмо, а он каже: Кад год учинисте једном од ових малих мени учинисте. Ово има двојако значење. Ови мали су сваки човјек и наш ближњи и онај који нас окружује, сиромах који је гладан или жедан, коме смо пружили нешто, онај који је наишао на наш дом затражио уточиште... И данас, немојмо да се изговарамо; свако од нас има неког у болници, у затвору, да је болестан или да је сиромах. Људима треба помоћ од људи и требамо једни другима. Зато нас је Господ и дао различите, да би се допуњавали, да би онај богати који има мекшао срце своје, учио се милостињи и помагао сиромаху, да би онај сиромах јачао у вјери у Бога, своју наду полагао на Њега и учио се трпљењу“, бесједио је о. Дарко.
Ова прича, напоменуо је он, има и једно унутрашње значење.
„У срцу човјековом, сваког трена, дешавају се давања или узимања. У срцу свом ми једни друге оправдавамо или кудимо, благосиљамо или кунемо, помажемо молитвом искреном. Сваки човјек о другом човјеку треба добро да мисли, да му добро жели, а то, нанажалост, у нашем срцу није увијек тако. Некада ми, често због лажи, да би пред људима испали добри, дајемо милостињу, да би задивили неког, а, у ствари, није нам на првом мјесту онај коме се обраћамо и коме је наша помоћ потребна. Дешава се у срцу нашем да пружимо руку човјеку, загрлимо га, чак, и цјеливамо, а у срцу ружно о њему судимо и говоримо. То је она унутрашња, веома опасна борба, кад човјек дозволи да му ђаво сиђе у срце и засједне у њему. Онда таквом човјеку ништа не ваља, крива му је црква, крива му је вјера и све добро, али то ће му бити суд, јер како каже изрека за такве људе: Ни Бог му не може угодити. То су људи који су далеко од Бога, далеко од ближњих, тога се треба чувати док смо овдје на земљи“.
„Овом дану су претходиле Задушнице, док смо још овдје, до свеопштег суда имамо шансу да се поправљамо, да се молимо, удјељујемо милостињу, палимо свијеће, да чистимо душе нас и наших преминулих предака. Kао што они својим молитвама могу нама помоћи, да се окренемо и вратимо на прави пут, тако и ми својом молитвом, својом милостињом за њихове душе, можемо њима помоћи. Немојмо да чекамо, јер како каже Јеванђеље: Доћи ће изненада Господар, када се не надамо. Немојмо да се опуштамо, да смо љењиви“.
„Почнимо од најпростијег, од доласка у цркву, поста, молитве, причешћа, од тога да не осуђујемо једни друге. То је добар почетак, а онда ћемо почнети да волимо једни друге, да помажемо једни другима. Свака наша ружна помисао, ријеч, жеља, то не мора бити увијек према Богу, него према ближњем, пријатељу и непријатељу, приближава нас паклу и удаљује од Бога. И обрнуто, сваки наш труд, напор, жеља да се поправимо, долазак на службу, сваки дан поста, учења, молитве за себе и за своју породицу, учење других и апеловање иду у цркву, излазак на гроб, паљење свијеће за покојника, свака наша милостиња нас приближава Небу. То је оно храњење и напајање гладних, такве нас Бог хоће и такве ће нас препознати. Нека нас Бог удостоји да будемо такви, да се удостојимо небескога Царства Његовог“, навео је о. Дарко.
Он је истакао да је прилика да се сјетимо великих и дивних јерараха и духовника наше Цркве, који су се упокојили посљедњих мјесеци.
„Зар ћемо рећи да су се они залуд трудили и мучили. Задњи међу њима, а вјерујемо и надамо се, први међу великим на Небу, наш Владика Атанасије херцеговачки, који је носио титулу умировљеног Епископ због свог здравственог стања. Међутим, он је био много живљи, активнији и вреднији, него многи од нас који себе сматрамо крепкима. Стигао и на Kосово, био стално на Kосову, први говорио против комунизма као идеологије, у вријеме кад су хапсили и убијали за то. Раније су говорили многи као авва Јустин, Владика Николај Велимировић. Он је први говорио и против садашњих властодржаца, не да би им се на ругао, него да би их исправио, а кроз њих да би исправио и свој народ, јер ако служимо злом господару и сами постајемо зли. Значи, сви морамо да се исправљамо и они који су на челу, све је то, како кажу, дио, карика једног ланца. Кад се једна карика прекине то више није исти ланац“.
„Он је то осјећао као нико. Када су били строги наш Митрополит Амфилохије и Владика Атанасије, морамо да схватимо и разумијемо да су они много даље и боље видјели све што се дешава и што ће се десити. Виде и оно што ми не видимо, скривене мисли људи, поквареност, зло у срцу, лицемјерје које се накупило у људима и због тога су често били строжији, по нашем људском суду, међутим, никада то нису радили да би себе истакли, него само да би свој народ и све нас заједно вратили на пут православља, пут Светосавља, који је једини наш пут. Све остало је беспуће”, бесједио је о. Дарко.
Он је позвао вјернике да Васршњи пост са благословом свештеника постимо према својим могућностима. Најважније је, додао је он, да постимо, да се исповиједaмо и причестимо за спасење душе.
