Мокри до голе коже, међу крстовима и иконама, међу свећама и међу собом, на пола пута од неба до земље, пролазили су кроз Никшић људи у колонама. Једна је преко Куле и Чакора замакла небом ка Пећкој Патријаршији и Грачаници, друга преко Дурмитора и Жабљака Милешеви, још једна ка Морачи, па још једна ка Острогу и Превлаци Михољској… Две су се сусреле изнад Никшића и није пала крв него су се браћа изљубила, помирбожала, поздравила, па је свако отишао својим путем… А пут им свима исти.

Ходали су синоћ Никшићани и нису могли да стану. Ходали су и кад су престали да ходају, ходали су и кад су заспали, и кад су почели да сањају, ходали су и кад су мислили да стоје, ходали су и кад су се пробудили, узела их сила за руку и водила изнад града и кроз град, на пола пута од неба до земље.

Једну је од колона водио дечак са великим плавим очима. Носио је крст, падала је киша, а дечак није плакао, и није му било хладно, него се радовао, и све, док је ходао кроз Никшић, изговарао је молитву, једну исту и није престајао: Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје, да дође царство твоје… Оче наш који су на небесима…

Сву ноћ небом над градом пролазиле су колоне… Ко би избројао толики народ… А што би га ко и бројао? Ко је још пребројао капи кише, или звезде на ноћном небу? А, што би их и бројао? А ко је још капом заставио ветар изнад Дурмитора? А, што би га и застављао кад се ветар заставити не може?

Сву ноћ над Никшићем падала је киша. Сливала се у безброј слапова над градом и у хиљадама светала. На Недељу праштања опрала је све пред собом, спрала сваки грех са душа народа.

Литију која је небом над градом прошла, абило је глуво доба ноћи, предводио је дечак са великим плавим очима. У рукама је носио крст. Људи су ишли за дечаком и плакали. Вијориле се заставе, небом над Никшићем пролазили крстови, стотине и хиљаде њих, ко би их пребројао. А, и што би их бројао?

Усковитлала се ноћас небеса над Никшићем. Све се измешало, и заставе и иконе, и крстови и народ и облаци, и киша која се сливала у слаповима у хиљадама прелива и хиљадама боја, међу страшним знамењима. Ко је ноћас умео да чита, могао је много прочитати не небу изнад Никшића. И, шта је било и шта ће бити.

Ходали су синоћ људи кроз Никшић. Ко би их могао пребројати. А, што би их ко и бројао? Само један да је са крстом и иконом прошао кроз град, док су се са неба сливали слапови, било би довољно… Господ би услишио његове молитве.

Нема тога ко је ноћас у Никшићу заспао и ко читаве ноћи није небом ходао. Међу крстовима и иконама, међу страшним знамењем. У ноћи кад почиње велики пост, кад се све у човеку ускомеша и усковитла,

Господе Боже, такву слику нити сам кад видео, нити ћу је видети. Кад су се негде у улици испред главног трга, синоћ, док је пролазила литија, усковитлале заставе и крстови на њима, ликови светаца, молитве, повици „не дамо светиње“, кад се све то претворило у један велики вртлог, у једну страшну силу. Застао сам на трен, одузетих ногу од страха који ме протресао до последњег дамара, стајао сам на улици, а нисам додиривао земљу, задрхтао мокар до голе коже…

Небо над Никшићем у ноћи литија.

Зоран Шапоњић