У недјељу, 10. марта 2018, у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу Литургију је служио јереј Никола Скопљак.
У слову поуке о. Никола је подсјетио на ријечи Господа нашег Исуса Христа – „ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и иде за мном“.
„То су ријечи данашњег Светог Јеванђеља. Ево нас у трећој недјељи поста, када се, како је то Црква благоизвољела, сјећамо животворног Крста, јер је човјек слаб по природи својој. Велике су слабости и онда негдје на средини поста Црква нуди животодавни Крст као утјеху и наду, радост, и то ону којој се сви надамо и ишчекујемо – а то је Васкрсење Христово. Управо на том Крсту је Господ наш Исус Христос страдао, био распет за читав род људски. Он је на Крсту смрт однио а донио радост својим Васкрсењем. Када гледамо овај Крст који се износи и његов облик и то од каквог је материјала направљен, ипак много су важнији смисао и дубина тога крста, па се поставља питање – какав ми крст носимо и да ли га истински носимо? Да ли га носимо на руци, око врата, али је најбитније да ли га носимо у себи. Када га носимо у себи треба да будемо спремни да претрпимо разна пљувања на цркву и Христа ради, бројна страдања Христа ради, доста лажи упућених на нас, опет, Христа ради. Све то се поставља пред нама да се види да ли га истински носимо у срцу. Али има и оних који носе крст, а не носе га у себи. То су, у ствари, они плагијатори, који нису спремни на страдање и ношење истинског Крста Христовог. Није благодат и сила у његовом облику или материјалу од којег је направљен, него у томе колико смо спремни да га носимо у себи и да отворимо у себи путеве и капију ка Царству Небеском. Када се сјетимо, у Старом завјету и уопште до рођења Господа Исуса Христа, крст је био нешто најсрамније, јер су се на крсту разапињали најгори људи. И када би видјели на крсту неког од људи знали би да је урадио нешто најстрашније. Али од онога момента, када Побједилац смрти страда на том Крсту, он постаје радост, нада и благодат Божја. Каже Свети Апостол Павле да је „Крст за Јудеје био саблазан, за Грке безумље а за оне који вјерују сила Божија и благодат“. И данас, постоје многи у свијету за које је Крст безумље. Данас је често срамота бити поштен, а ко се стиди поштења стиди се Крста и Сина Божјег, који је био највећи, који није учинио ни једног гријеха а био је пљуван, разапет и страдао. То морамо да имамо на уму у овим данима Часног поста, да имамо вјеру у Васкрслог Господа, истинску љубав према Крсту, ономе који нам је дат да носимо кроз овај живот. А чим нам је дат, значи да можемо да га понесемо, јер Господ зна наше могућности.
А на нама је да бирамо којим ћемо путем да идемо и који крст да носимо. Ево нам примјера и двојице разбојника који су били на Крсту, један је признао Крст Христов, а други иако је и сам био на крсту, није хтио да призна Христа и страдао је. Зато преиспитујмо себе у овим данима поста, гледајмо на каквој смо духовној љествици, какав крст носимо и каквим га путем носимо. А онај истински пут тог крста јесте Царство небеско и живот вјечни. Наше литургијско сабрање и Литургија говоре да је крст темељ цркве, лијек болеснима, храна гладнима, извор жеднима“, казао је о. Никола.
