Литургију у недјељу 4. марта 2018, у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, је служио протојереј Дарко Пејић.
Отац Дарко се обратио окупљеним вјерницима, благосиљајући свету службу која су вјерници примили и узнијели ка нашем бесмртном Христу.
„Човјек треба цијели живот да се труди, да налаже један труд на други, и да се не штеди. Видјели сте труд ових људи из Јеванђеља. Четворица другара, пријатеља којима је друг био одузет, када су чули за Христа да помаже и лијечи упрегли су себе и сав свој труд, спустили су узетог кроз кров куће у којој је био Христос, јер нису могли на други начин да уђу, пошто је народ био опколио кућу да чује ријеч Христову, борећи се да дође до њега да их исцијели.
Они су наложили на себе још већи труд и друга су са постељом подигли, прокопали кров и на конопац спустили пред Христа. А Он видјећи вјеру њихову, а наравно видио је и њихов физички труд, прије свега срце њихово и рече узетоме: „Опраштају ти се грехови твоји“. А други поред њега, умјесто да се задиве похулише на Бога, похулише на њега, а нису чак ни могли то да кажу, јер су били лицемјери, да сачувају добро име и углед и кажу: „Ко је овај да гријехе опрашта“. Није страшно када човјек погријеши и када се каје, јер ко га може очистити, осим Христос. Али гори од грешника су они који упорно остају у својем гријеху. Такви су били и фарисеји и књижевници који осудише Христа, а он знајући помисли њихове каже им: „Зашто зло мислите у срцу своме. Шта је лакше рећи узетоме: Устани и ходи или опраштају ти се гријеси“. А зар онај ко је подигао узетога од рођења и који има власт да управља тијелом човјечијим нема власт да управља и душом човјековом и опрашта гријехе. А Христос је узетоме прво рекао „опраштају ти се грехови твоји“, зато што без тога нема устајања. Не може човјек устати док се не покаје и док му Господ не опрости. Све док је у гријеху, роб је гријеху, није слободан, као што су фарисеји и књижевници били робови својих грехова, који им нису дали да познају Христа, иако су били на метар од њега и видјели не само ово него и многа друга чуда, када је васкрсавао мртве, лијечио хроме, слијепима очи отварао и губаве чистио. Све су то они `видјели` али им завист и мржња нису дали да виде. Сами се нису трудили, одвикли су се од тога, а жељели да задрже првенство, да буду први у народу али да се не труде око народа. И када је дошао онај који је цијелога себе, све своје биће дао народу, на крају и крв пролио за тај народ, е они тада умјесто да се покају, познају га и исповиједе своје грехове, узму крст свој и иду ка путу спасења, постају они који сједе поред пута и осуђују оне који иду путем и раде нешто и који носе терет живота свога и крст свој. Такви смо и ми, када год ухватимо себе да осуђујемо друге. Ова четири човјека који су узели овога човјека могу да буду и наша чула. Сагријеши човјек, рецимо, својим срцем, али душа и ум узму то срце и понесу Христу да га очисти, јер ако се срце зарази а не очисти, онда ће се ширити и ухватити руку и ногу, и погинуће човјек. Тако је са сваким гријехом."
"Е због тога ако смо Хришћани треба да помажемо једни другима а не да судимо, јер ако то радимо, онда сте видјели у Јеванђељу са ким смо – са фарисејима и књижевницима, са онима који су лицемјери, јер говоре `јадан човјек` а не помажу му. Јер човјеку у невољи треба да помогнемо, па ако не можемо материјално да му помогнемо, затворимо се у своје срце па се помолимо да му он помогне онако како зна. Онда ће нам дати Бог снаге и начина да помогнемо и на други начин. Ако немамо, ако нам се зарази наша душа па немамо покајања, учинимо милостињу да би излијечили покајање, ако немамо милостињу, покајмо се за грехове своје, да би нам Бог очистио обољели дио нас и да би били милостиви, чисти срцем и пуни љубави, правде и истине Божије, најприје за Бога а онда и једни за друге“, бесједио је о. Дарко.
