У цркви светих Апостола Петра и Павла у недјељу Литургију је служио јереј Никола Скопљак.

Он је у бесједи послије причешћа казао да сваки човјек, по слабости својој који у себи носи мало вјере, покушава и гледа да кроз овај земаљски живот и и на овом земаљском путу прође лагодно и добро без искушења, тражећи само такав пут.

„Међутим друга страна те медаље, када наиђу страдања и искушења, човјек често падне и онда тешко може да устане са таквога пута, јер гледа само како би прошао добро. А онда када падне у то искушење, умјесто да тражи помоћ у цркви својој и Божјој, он прије свега одлази код видовњака, гатара и врачара, и када види да тамо нема помоћи долази у цркву Божју тражећи помоћ. Али опет и када ту осјети нешто добро, помене он ту благодат, да му је добро, међутим, све се на томе завршава. И њега и даље настављу да муче земаљске и материјалне ствари, а то је зато што човјек не прилази на истински начин да се покаје, да исповиједи своје гријехе које је починио против воље и заповијести Божје, и зато према њему иду искушења и страдања.“

„Данас смо чули једну дивну еванђелску причу о одузетом човеку. Када је Исус Христос дошао у Капернаум и свратио у једну кућу да посједи са ученицима и укућанима, четворица младића су довели једног одузетног човјека. Међутим, као што и он сам каже да се не може сакрити град кад на гори стоји, нити се ужиже свијећа под судом него на суду, да свијетли онима око ње, тако је било и са Господом око којег су многи посједали да га чују. Многи су сазнали и дошли, ушли у дом и свуда око куће, оркуживши га и слушајући његову проповијед. Међутим, из даљине је долазио један човјек на колицима, којег су водила четворица. И виђевши колика је гужва нису могли да прођу, али су имали вјеру да је Он тај који може да исцијели одузетога. Они су се попели на кров и спустили га пред Господа.“

„Сад ћемо се мало задржати на овој реченици. Погледајте, браћо и сестре, колику љубав су имала ова четворица према узетоме, не само да су помогли одузетоме, него су уложили сав труди и љубав како би се попели на кров не бирајући је ли тежак или лак пут, они су га довели пред Господа. Такви би и ми требало да будемо према ближњем, да помажемо свакоме ко залута на путу према Господу. Јер човјек је данас упао у велику таму, и у том лавиринту не налази пролазни тунел како би душа могла да дође према Богу. А то зато што се човјек све више предаје модерном свијету и материјалним својстима, наравно према својим слабостима. Зато треба да се боримо против те слабости, јер човјек је тај који управља материјалним а не обрнуто. И када је Господ видио како је човјек дошао, он је видио истинску вјеру и рекао: Синко, опраштају ти се гријехови твоји. И управо кроз ове ријечи нам Господ открива да је узрок нашег страдања гријех. Човјек када се заслијепи овим путем ствара велики немир у себи, а то је као црвена лампица на апарату која се упали и упозорава да не може више. Тако и душа која тражи духовни излаз и Господа Христа, упали лампицу кроз немир и то је знак да човјек треба да приђе, да се покаје, исповиједи своје гријехе и да живи у заједници, кроз свету Литургију, и да све то крунише кроз свету тајну причешћа, свету тајну Евхаристије, јер је управо центар Литургије и нашег окупљања света Чаша- свети Путир – тијело и крв Христова. Зато се никоме неће опростити гријех ако се не покаје на истински начин, јер је све то записано у књизи вјечности, и ако не исповиједимо тај гријех, он нам неће бити опроштен. А Господ чека сваки дан сваког од нас да се обрати на пут истине, пут покајања. И чека сваки минут да се човјек покрене и приђе, а сва искушења која му се дешавају јесте призив да дође у храм и да живи по заповијестима Божјим,” бесједио је о. Никола.