У недјељу Православља, 5. марта 2023. године, у цркви Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу Литургију је служио протојереј-ставрофор Дарко Пејић, уз саслужење јереја Александра Раковића.
Честитајући празник о. Дарко је указао да је за све велике празнике, Божић, Васкрс и друге, потребна припрема постом.
„Данас Црква слави побједу православне вјере, сјећање на Седми Васељенски сабор и борбу против иконоборачке јереси, која је трајала скоро један вијек, и однијела хиљаде и десетине хиљада живота. Не као поплава и одбацила их, него унијела у Небеско Царство, прибројала у вјечности, тамо гдје нема плача, ни вапаја, крика, ни уздаха, него је радост живота вјечног. Почео је Васкршњи пост, прва и најважнија ствар за сваког човјека јесте покајање. Покајање је ђаволу из руку отело ону грешницу, цариника, прељубочинце, убице, и оног блудног и залуталог сина вратило оцу своме, у његов загрљај. Ништа не поражава ђавола као покајање. И због тога се за њега треба искрено у и дубоко спремати, треба хаљину душе своје очистити, опеглати, уредити. Да не будемо избачени из дворане славља и радости. Хаљине су врлине, добра дјела, ништа Бога не вријеђа као непокајање. Бог више воли и грешника који се каје, него човјека који је непокајан“, бесједио је о. Дарко.
Примјера о покајању кроз историју је много, а о. Дарко је поменуо неке, почев од наших прародитеља Адама и Еве, који су живјели у рају, и имали само једну заповијест од Бога, да не једу са Дрвета познања добра и зла, како им је рекао Господ: У трен који окусите, умријећете.
„Дође ђаво и рече није тако, него: Ако окусите постаћете богови. И људи заборавише Оца и Творца и сва добра Његова и загризоше. И каже: Тада им се показа нагота њихова. И до тада су били наги, али пошто нису имали гријеха, нису ту наготу познавали за гријех, нису знали за њега. Тако је са сваким човјеком. Наслађујемо се и дивимо гријеху. Због тога и постоји исповијест, када починимо гријех, одмах треба да га исповиједимо и да се покајемо, иначе, гријех један на други нараста и томе нема краја. Ништа не значи што дођемо код свештеника и кажемо да ништа немамо да кажемо. Бићемо тада као у Недјељи митара и фарисеја. Фарисеј је дошао у храм, стао пред Творца свога и рекао: Господе, хвала ти што нисам као ови грешници. Осудио је цио свијет, нико не ваља само он ваља. И каже још: Дајем десетак од свега, постим два пута недјељно. И то му је мало, него каже: Хвала што нисам као овај грешник, и показа на једног човјека у дну храма. Мало му је био цио свијет, него је морао и ближњег поред себе да увриједи, а тај ближњи се не побуни, не подиже главу на њега, него још више обори главу земљи и рече из срца: Боже, милостив буди мени грешном. Није тај цариник био светац, то су људи који од туђе муке убирају и не гледају на туђу муку, а неријетко су узимали и више него што треба, из грамзивости и похлепе“.
„Али цариник се покајао, и како каже Јеванђеље: Овај (цариник) отиде оправдан, а не онај ( фарисеј). И наши прародитељи, сашили су од листа смокве одјећу да покрију нагост. Дође Господ и пита: Адаме, гдје си? И умјесто да падне на кољена и исповиједи гријех свој, он остаје упоран у гријеху, па рече: Видјех да сам наг па се сакрих. Нема никаквог кајања. Господ га пита: Ко ти рече да си наг? Да ниси јео од дрвета познања добра и зла. Зна Господ шта је он урадио, али хоће да му да прилику да се покаје“, бесједио је о. Дарко.
Сличан примјер, подсјетио је о. Дарко, био је када је брат убио брата, Каин Авеља. Када се Господ јавља Каину и пита га: Гдје ти је брат, иако Он зна гдје је, жели, заправо, да му да прилику да се покаје.
„Међутим, ни Каин се не каје, него каже: Нисам ја чувар брата свога. Онда му Господ показује своје свезнање и каже: Зашто си убио брата, крв његова вапије до Неба. Има у Светом писму и других примјера. Цар Давид, један од највећих Светитеља, који је написао чувене Псалме, за које Свети Оци кажу да би боље било да сунце стане, него да његови Псалми престану да се узносе са земље ка Небу. Он је у својој старости видио на ријеци жену и саблазнио се. И мало му је то било, него је убио њеног мужа, легао са њом и сагријешио. Међутим, неће Бог да одмах убије човјека, него му шаље другог пророка који му је саопштава, не назива га прељубочинцем, убицом, него каже: Царе, имам да ти испричам једну причу. Бијаше један богаташ и дође код сиромаха, тај сиромах имаше само једно добро, и овај узе и оте му то добро. Шта мислиш, шта треба са таквим учинити? А цар каже: Да се смрћу погуби и четвороструко да врати. Пророк му онда каже: Царе, то си ти. Али, Давид не похули на Бога, већ паде, заплака горко и завапи: Господе, сагријеших. Изађе пред улаз од града, узе хаљину, не царску, већ од костријети, и посу се пепелом. И сјеђаше у том пепелу, плачући док му Господ не опрости. Такође, Јуда је био један од апостола, гледао је чуда, и издао Христа. И дође му у свијест, каже: Сагријеших, пролих крв невину. Али се не покаја, него се раскаја и објеси се. Свети апостол Петар, одрече се Христа три пута. Господ, Који хоће сви људи да се спасу, јавља му се по Васкрсењу и три пута га пита: Петре, љубиш ли ме, да би овај скоро очајан одговорио: Господе, ти све знаш, ти знаш да те волим. И Господ му каже: Паси овце моје“.
„Свети апостол Павле је, најприје, био гонитељ хришћана, убијао хришћане. Био Савле, па постао Павле. Када га Господ срете и рече му: Савле, Савле, зашто ме гониш? Он паде на земљу и упита: Ко си ти Господе, а Господ му каже: Ја сам Христос, кога ти гониш. И покаја се, и Павле постаде један од највећих хришћана. Овим врлинама, покајању и исповијести, треба додати још једно - смирење. Павле је био један од највећих, скоро је цијелу васељену обишао, нема тога што није претрпио, пребијања, казне и муке. Господ му се сам јављао. А он каже да није достојан да се назовем апостолом, да је најмањи и најгори од свих. Он је имао смирење“, казао је о. Дарко.
