У цркви Светих апостола Петра и Павла Литургију у недјељу Светих отаца Првог васељенског сабора, 31. маја 2020. служио је протојереј-ставрофор Дарко Пејић, архијерејски намјесник бјелопољски.
Отац Дарко је у бесједио истакао да је наша хришћанска Црква из тровјековног гоњења од стране римске царевине, и посебно јеврејских првака, старјешина изашла изранављена и окрвављена.
“Kолико су су ти вијекови били страшни можемо навести неке примјере. У римском царству је било дозвољено убити хришћанина без икакве одговорности, још су тиме задуживали и чинили добро држави. У Никеји је, у једном дану, убијено 30 хиљада хришћана. Нису ова времена најстрашнија и најгора, било је увијек тешких времена“.
„Kада је Црква добила слободу вјероисповједања, Миланским едиктом од стране цара Kонстантина 313. године, није прошло ни више од једне деценије надвило се велико зло над Црквом од стране Епископа Арија, који је успио да унесе велику смутњу, учећи да Христос није Син Божији, него да је творевина и нижи од Бога, као пророк који је дошао на земљу. Признавао је само његову земаљску личност, не и божанску и успио, скоро, пола Цркве да окрене за собом. Али, срећом за хришћане, Црква је у свом окриљу имала на челу велике људе. Владар тог времена био је Kонстантин велики, који је сазвао Први васељенски сабор Светих отаца 325. године у Никеји. То је било сједиште византијских царева, послије је саграђен Цариград, његов престони град, по њему је назван Kонстантинопољ, касније Цариград. На том сабору трајала је дуга догматска расправа, објашњења и убјеђивања Арија да није у праву, да нарушава Цркву Божију“.
„Арије је, уз Јуду, први симбол антихриста. На том сабору Свети Николај Мирликијски, не могавши да затвори уста Арију, а не желећи више да слуша хуле из уста његових, пришао је и као епископ ошамарио га. Светом Николају је због тога био одузет епископски чин, обиљежја и избачен био са сабора. Исте те вечери, цариградски Патријарх и још неколицина имали су виђење Пресвете Богородице, како враћа хитон своме слузи, Светом Николају. Тада су разумјели да оно што је урадио за ревност и своју вјеру није гријех и да не заслужује рашчињење. Враћен му је омофор и наставио је своју епископску службу. На том сабору, посебно, се истакао Свети Атанасије Велики. Мало је Светитеља са епитетом велики, а носе га и Свети Василије, Свети Пахомије и још неколико Светитеља, а он је, међу првима, засијао и посвједочио вјеру својим животом. Више од пола епископске службе је провео у изгнанству, највише због Арија и његових следбеника. Међутим, није хтио да одступи од праве вјере“.
„На Првом васељенском сабору је био више од 318 отаца, епископа и највиђенијих људи Цркве тога доба, који су на крају Арија предали анатеми и донијели први дио Символа вјере, који читамо на Литургији. Други дио Символа вјере донијет је касније, када су секташи и непријатељи Цркве дирнули у учење о Духу Светом“.
„И ми данас имамо необичну ситацију, али то не треба да нас плаши. Имамо људе који отворено кажу да не вјерују у Бога, да су атеисти, али имају потребу и неку обавезу да стварају цркву. Замислите човјека који не иде за Христом, који Му следује, нити је примио тајне које је Христос оставио, почев од крштења, поста, покајања, исповијести, причешћа, али, ето, има потребу да уређује Цркву. Ђаво је, кроз Арија и многе друге, покушавао то и раније, а Црква је та искушења увијек издржала и претрпјела”, казао је отац Дарко.
