У цркви светих апостола Петра и Павла у недјељу Литургију је служио јереј Никола Скопљак.

О. Никола је у јеванђелској поуци бесједио да је Прича о Самарјанки примјер кроз који нам је Господ показао је колико је велика хришћанка љубав и колика је благодат оног који има ту љубав и који се опходи према врлинама као истински човјек.

"Чули смо на почетку Јеванђеља, ријечи да је Господ идући из Јерусалима ка самарјанском граду Сихар и угледао један извор гдје је стао да се одмори, јер је пут којим ишао био веома стрм. А било је шести час по источњачком времену а то је подне, када је највећа жега. Господ је сјео крај извора и ту је наишла једна Самарјанка, која је дошла да захвати воду са извора."

"А Господ када је угледао затражио је те воде, и рекао: "Дај ми да пијем“, на шта се она зачудила како то да он Јудејац да се обраћа Самарјанки. Те ријечи Господ говори ево 2 000 година и говориће дпк је свијета и вијека све до славног Другог доласка Христовог."

"Није Господ тражио воду зато што је жедан, или као онај који је створио сваки извор, који је распоредио мора и океане, него је затражио да би омекшао срца тадашњим Самарјанима и показао врлину коју треба да имају једни према другима. А познато је да у то вријеме између Јевреја и Самарјана владала мржња. Прво је причом и милостивом Самарјанину показана мржња Јевреја према Самарјанима, а овом данашњом јеванђелском причом мржња Самарјана према Јеврејима. Када је Самарјанка дошла и питала како да му она да воде када не смију да се мијешају Јевреји и Самарјани, Он јој је рекао „да знаш дар Божји онога који ти тражи да пије и ти би искала од њега воде и дао био би ти воду живу од које се не жедни“. Јер ово је вода од које ће свако да ожедни и поново се врати на извор, а ја сам онај који даје воду од које се неће ожедњети. Управо оне ријечи са почетка стиха су да дар Божји, да ће када сваки човјек буде прихватио све што нам је дато и што нам је на овој земљи није нашом заслугом нити нашим трудом него да је дар Божји, као и сам човјек, тада ће бити мање мржње између људи и народа. Човјек прво мора у срцу да разјасни да ли ће да иде путем добра и врлина, или зла и страдања. Све дотле му нема пута ка Богу, нити ће му пут бити близу. Зато то зло полако почиње мржњом међу појединцима па онда међу народима."

"Због тога прво треба да престане та мржња међу појединцима, да сиијемо ријеч истинске љубави и врлине, да имамо љубави једни према другима и да покажемо милосрђе једни према другима, и тада ће нам и Господ дати извор који ће уселити у наше душе и дати ону воду која ће да тече, која је непролазна и од које се не може ожедњети. А када се усели тај извор љубави у човјека то је већ припрема за живот вјечни овђе на земљи. Како каже она Јеванђелска „да нам је узалуд ако и цио свијет задобијемо а души својој наудимо“, ништа нам не користи и „какав ћемо одговор дати за откуп душе своје“. Зато, драга браћо и сестре, нека нам ове поруке и ова ријеч Божја усели у наша срца и душе, да истински прихватимо ову Христову поруку и да не дангубимо оно вријеме које нам је преостало на земљи, него да се окренемо истинских Христовим врлинама, да имамо љубави једни према другима јер ћемо тако задобити вијенац славе у Царству небескоме, пред престолом Божјим, свагда сада и у вијекове вјекова, амин“; бесједио је о. Никола.