У порти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару је синоћ одржана свечана духовна академија посвећена новосаграђеном, првом храму Светог Петра Другог, Тајновидца Ловћенског.
Отварајући скуп Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије је рекао да је рушење цркве на Ловћену почетком седамдесетих година двадесетог вијека вапијући гријех против Светог Петра Ловћенског Тајновидца и против Светог Петра Цетињског.
„То је вапијући гријех против Ловћена, свете планине, вапијући гријех према тврој Божјој вјери, према Црној Гори, према свеукупној нашој духовној и историјској вертикали“, казао је Митрополит црногорско-приморски.
Он је посебно позравио Ћазима Махмутбеговића из Париза, сина покојног Иса Махмутовића који је својевремено једини од радника одбио да руши цркву ловћенску цркву Светог Петра Цетињског и због тога изгубио посао.
Казао је да је Исо Махмутовић тим поступком тада сачувао образ Црне Горе.
Свечану бесједу изговорио је академик Матија Бековић, који је казао да је црква Светог Петра Цетињског обурдана са Ловћена, крова наше отаџбине, али да није нестала него је освитала на другим мјестима.
„Као у оно доба ка су цркве летеле. За сада их има десет-петнаест, више него влашића. Као да се рађају из сваког каменчића обурданог са Ловћена. Као са су четири домаћа свеца, чијим ликовима је била украшена, разлетели на све четири стране и устали да је бране“, рекао је Бећковић.
Он је додао да најновију ловћенску цркву у Бару подиже светац свецу – Свети Јован Владимир Светом Петру Ловћенском Тајновидцу.
„У духовном животу бесудне земље варварскијег чина није било од рушења цркве на Ловћену. Нити од капеле има мањега храма ни веће симбологије ни веродостојнијег сведока трагичне и распамећене историје. Петар Лубарда насликао је ту неман и овековечио тај злочин сликом коју је назвао “Сумрак Ловћена““, казао је он.
Посјетио је да су, приликом сахране на Ловћену, Владику Петра Другог испратили књаз и књегиња, два архимандрита, два ђакона и двадесет свештеника и да се пуцало из хиљаду пушака.
„Кад је пресахрањиван, испраћен је без крста и свеће, свештеника и сродника. Било их је сваке феле, вере и невере, само није било његове Цркве. А како би се и помешала та Црква са онима који су тврдили да Владика није Владика, да капела није црква, а и да је црква не би припадала Цркви“, казао је Бећковић.
Он је казао да се није ни могло другачије завршити вријеме којим је Његош исписиван из хришћанства уопште, из Православне цркве посебно, из српске поготово.
„Нудили су му више богова место једног, место крста нова, друга знамења, место камилавке орла, место црне мантије више модела у више боја. И како је написао Душан Радовић, подмићивали га нудећи му нову смрт и већи гроб. И да није мислио оно што је мислио, и да није написао оно што је написао и да је одувек мислио оно што они мисле“, рекао је Бећковић.
Он је казао да су готово сви његови наследници на цетињском митрополитском трону понијели трнове вијенце од дахауског Гаврила до безгробног Јоаникија, од утамниченог Арсенија до каштиганог Данила Дајковића.
„Садашњи Митрополит, ако тако смем рећи, није имао куће, ако кућом не зовемо ону у којој се као Ристо родио, али је као Амфилохије направио куће за све људе какве Црна Гора никад није видела попут саборног храма у Подгорици и овог у Бару, па је озидао кућу и Светом Петру Ловћенском Тајновидцу“, казао је Бећковић који је на крају поздравио сабране на академији позравом: догодине на Ловћену.
У умјетничком дијелу програма учествовали су: КУД и Хор „Свети Јован Владимир“ из Бара, Љиљана Поповић и етно састав „Жива вода“ из Београда, СПД „Јединство“ из Котора, барска етно група „Дарови Светог Јована Владимира“, Даница Црногорчевић и народни гуслар Славко Алексић.
Академији су присуствовали Митрополит михаловско-кошицки Чешке православне цркве г. Георгије и госпоа Епископи буимљанско-никшићки Јоаникије, источноамрички Иринеј, пакрачко-славонски Јован и диоклијски Кирило, директор канцеларије за вере Владе Србије Милета Радојевић, градоначелник Бара Зоран Срзентић и друге угледне званице.
