У склопу Дана Светог Василија, у Никшићу је 4. маја 2016, одржан концерт хора Светог новомученика Станка, под диригентском палицом проф. Ленке Дурутовић.
Хор постоји већ више од двије деценије и учествовао је на бројним фестивалима у земљи и иностранству.
У име организатора Епархије будимљанско-никшићке и Црквене општине Никшић присутнима се обратио др Никола Маројевић, ђакон.
"Вечерас имамо част да слушамо хор Светог Новомученика Станка, којим већ више од двије деценије са изузетним успјехом, са љубављу и знањем њој својственим, руководи диригент проф. Ленка Дурутовић. Ленка није само руководитељ хора него и веома често њихов духовни родитељ. Хор не треба посебно представљати ни у широј православној заједници, а камоли овдје у овом граду, али их треба похвалити и честитати на труду и на подвигу и на вишегодишњем уљепшавању богослужења у овоме храму. Зато ускликнимо: На многаја љета!“
Свечану бесједу на тему: "О слушању и молитви срца“ је одржаодр Никола Маројевић, ђакон.
"Човјек – као врхунац творевине је пребогат – он у себе може смјестити цијелу васељену. У њему живи Тројични Бог са анђелима, али и пали анђео сатана са својим анђелима – демонима, који су ту да посвједоче човјекову грехољубиву плот, која прижељкује да се наспава, преједе, напије, разигра, распјева, провесели – увјерена да се ионако мора умријети, па је све свеједно. Нема вјечног живота, ако има смрти. То је логика човјека који живи овоземаљским животом погођен несрећом као отровном стријелом.То је логика човјека који живи овоземаљским животом погођен несрећом као отровном стријелом, a души је потребна слобода (Јн. 8, 36), зато се и пророк обраћа Господу: изведи из тамнице душу моју... (Пс. 141, 8).“
Он је такође навео да су људи повремено глуви и све више окренути себи, па се не тако ријетко деси да не чују глас Божији, глас човјека поред себе, као ни глас који допире из дудине њихове душе.
"Најприје се запитајмо како слушамо Ријеч Божију! Сâм Бог говори у Светом Јеванђељу. У Књизи вјечног живота исписује Своје и дане сваког човјека. То је прича о Животу у коме нема пропуштених прилика и немогућих изазова. То је Књига о Христу, - Сину Човјечијем, али и о сваком човјеку. Колико се само удубљујемо у оно што нам говори други човјек?! Не мрдамо ни корак даље од површности и слијепе непажње. Зашто се тешко удубити у смисао ријечи која се некад може и на нас односити? Човјеку је мучно и да саслуша људску ријеч ближњег свог, зато што оно "чути“ и "слушати“ у ствари значи "одазвати“ се позиву другога и вјечно Другога. А шта рећи о гласу наше савјести?! Човјек му не вјерује и често га одбацује из лењости и бојазни. Лењости која воли успаваност и безвољност, и бојазан – страх од промјене. Човјек слуша само оно што му одговара, а опомене, казне, подсјећања потискује и не слутећи да тиме сакати своју душу онеспособљује је за борбу за вјечни живот. Како слушамо у ствари значи како живимо.“
Најљепша је она молитва која допире из дубине душе. Наша уста су само пуки инструмент спољашњег манифестовања исте.
"Спољашња молитва, усна молитва, најбоља је припрема са унутарњу молитву, молитву срца. Таква молитва, као израз неописивог стања душе човјекове, одраз је и човјековог напора у задобијању благодати на путу спасења, на путу освајања оних простора новог неба и нове земље, које ево више од двадесет вјекова трасирају својим унутарњим подвигом оци и матере наше, благочестивим појањем душе, подвижници Христове љубави и жртве."
"Човјек треба да буде као небо, које иако без усана, својом чудесном љепотом слави Творца и тјера свакога да остане без даха када погледа у њега. Зато и ми прославимо и узнесимо хвалу Господу и устима својим – у свакој духовној пјесми и молитви – прославимо Га за сва Његова безбројна чудеса и неизмјерну љубав и милосрђе према сваком човјеку, не би ли угледали толико жуђену безвремену свјетлост Истине и Љубави Божије“, закључио је Маројевић.
