Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светих мученика Аниките и Фотија, у недјељу 25. августа 2013, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светог апостола Луке у Жупи никшићкој.
Током празничног богослужења Преосвећени Епископ Јоаникије се монахињама ове Свете обитељи, свештенству и вјерницима сабраним у светој служби Божјој, уочи Оданија Преображења Господњег, обратио ријечима архипастирске поуке.
“Празник Преображенија Христовог, који смо прославили и којег прослављамо, је један од оних чудесних и величанствених догађаја којим нас је Господ Исус Христос, док је ходао по земљи, поучавао како треба човјек да живи, како Богу да служи, своје ближње да љуби и чини све што је потребно за своје спасење и спасење свијета. Господ је изишао на Гору високу, молио се са својим ученицима и показао им Своју вјечну Божанску славу, не ради тога што је њему то било потребно, него зато што је то било потребно апостолима и Цркви Божјој и тада, и кроз сву историју до дана данашњег, а тако ће бити до скончанија свијета и вијека. Господ изиђе на високу Гору са Петром, Јаковом и Јованом, само са тројицом својих ученика изабраних, који су се одликовали посебним врлинама“.
“Тиме, наравно, Господ није искључио остале, али то је био један посебан моменат, да је требало повести само тројицу ученика. Молио се са њима Свом Оцу Небеском на гори Таворској, лијепој гори која се уздиже у равници око Галилејског језера, прекрасни један вис о коме су, раније, цар Давид и остали Свети Божји људи предвиђали да ће се на тој гори догодити велика чуда и знамења. И догодило се преславно чудо и знамење, Господ Исус Христос је једном моменту заблистао, из Његовог лица, из Његовог људског тијела, из Његове природе пројавила се слава божанска, вјечна и неприступна, из Његових хаљина засијала је божанска свјетлост, а апостоли, Његови ученици попадали су на земљу, јер нијесу могли гледати величанствену славу Божију, али су осјетили велику радост у свом срцу“.
Све то нам, према ријечима Владике будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, свједочи о каквом величанственом догађају се ради, јер да се тада на гори Таворској десило нешто ужасно или непријатно апостоли би се разбјежали, али, они су пожељели да остану ту стално са Господом.
“Први је апостол Петар говорио “Господе, добро нам је овдје бити, да саградимо три сјенице да останемо овдје стално“, а Господ није учинио то дјело ради самог Петра или ради тројице апостола, него ради цијеле Цркве, и нарочито због тога да би укријепио своје ученике, своје апостоле, да када дође час Његова страдања, Његовог распећа и смрти да се тада не поколебају, да би се сјетили Његове вјечне славе, да би разумјели да све оно што чини јесте ради нас, и да ће се Његова вјечна слава опет пројавити приликом Његовог васкрсења. О томе им говорио, али је њима остављао на слободу како ће се понијети. Рекао је све оно што је било потребно, а највише је опомињао Петра да не жури и поучавао га, јер је видио да ће се саплести у моменту Његовог страдања, али је предвидио и његово покајање“.
“Није случајно што је Петар био међу оним апостолима који су на гори Таворској видјели славу Христову и он се, ваистину, покајао чим га је издао, а издао га је, не као Јуда из интереса, већ због људске слабости, из голог страха и то треба увијек разумјети. Треба, драга браћо и сестре, да уочимо да је појављивање славе Божје везано за крст Господњи, стога и празник Преображења Христовог пада у четрдесети дан прије Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег, пред Крстовдан да би се нагласила веза између Преображења и Воздвижења, између појављивања славе Божје и страдања Христовог. Господ је откривао своју славу прије свог страдања, нарочито је пројавио у пуноћи послије Свог страдања, послије васкрсења и вазнесења, а нарочито ће се пројавити свима и свакоме у Царству Небеском, које долази“, закључио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.
