Литургију у недјељу Свих Светих, 16. јуна у цркви Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу служио је јереј Александар Раковић.
Он је у бесједи послије Литургије и причешћа нагласио да није случајно што недјеља коју у црквном богослужбеном кругу зовемо Недјеља Свих Светих долази одмах послије Духова, јер Црква на тај начин хоће да нам покаже колики је значај њених Светих.
„А сви смо призвани да будемо свети, и свети не освећују себе него је Бог тај који их Духом Светим освећује. Сила Духа нас уздиже, издиже и подиже изнад своје палости и чини нас способнима за велика, света и славна дјела“, казао је о. Александар.
Он је указао на дирљиви одломак из јутрошњег Апостола кад каже: “Они којих свијет не бјеше достојан, потуцаху се по гудурама земаљским, по пештерама по јамама, у кожусима козјим глади жедни у оскудици у патњама“.
Дакле, сам Апостол опет тим истим Духом Светим и признаје да свијет није достојан тих људи, као што су Свети Божји људи, свијет ничим није зарадио и заслужио да они ходе овим свијетом. А када су у овом свијету он им не чини част, нити то умије, него они трпе овај свијет и трпе од овога свијета, и потуцају по свијету, умјесто да имају неко достојније мјесто, у оскудици и у патњама. И то је блага воља Божја за сваког ко хоће да иде путем светости, савршенства и путем обожења, јер светост је једнако што и обожење. Да су свети ишли на то да буду свети, и да им је то био циљ никада не би били свети, него им је циљ био да се обоже, да буду дио Божјег бића, и да Бог буде средишњи дио њиховог бића, и због тога и су се они осветили и били свети. Али да би смо били свети, морамо бити боголики, морамо се уподобити Богу, али се не можемо уподобити невидљивоме Богу Оцу, него је Он изволио да нам да Свога Сина, да се Христу уподобимо да будемо Христолики, па кроз то да се и самом Богу Оцу нашем уподобимо и будемо боголики. И да тако будемо достојни, да Бог буде једно с нама, да будемо богоподобни, и самим тим способни да будемо сједињени са Њим и да будемо обожени. А кад смо христолики, видимо како је сам Син Божји јединородни ходио и проходио овај свијет и какав Му је био земљаски крај и кончина, па и ми само са свим светима смо дужни да се Kрстом Христовим Христу уподобљујемо да будемо христолики, и сами тим и боголики и Бога достојни, Богу подобни и носиоци Бога и Христа Господњег. Дакле, Kрст је једини начин и пут да се обожимо, самим тим да се осветимо, да будемо свети и да будемо способни да живимо будући вијек. Још ћу једну мисао да изрекнем јер смо у дане када славимо Духовдан, и прије тога смо славили Вазнесење, што се Господ вазнио, кључни је разлог да би нас многе учинио тијелом Својим, да би ми многи били један Христос, и дакле, кад смо Христолики, морамо да наличимо и на оно што је Његово тијело, и што Њега чини присутних овдје на земљи, а то је Његова Црква, што значи да треба да смо и цркволики, да личимо на Цркву. Можда мало звучи чудно, али то треба да радимо тако што ћемо многе прихватати, многе трпјети и многе љубити, јер Христос је изволио да смо ми сви Он сам, Његово тијело, па и ми овђе који смо многи, призвани смо на исто то Свето Тијело, освећујуће ђело које нас чини светима, да прихватамо многе, да трпимо једни друге, да видимо да је и другима мјесто овдје, а не само нама. И да нисмо само ми позвани да стојимо на овом богослужбеном и молитвеном мјесту, и освећујућем, свештеном мјесту, него су призвани сви они поред нас, ма каквог они живота и држања били. Само ако себе ту будемо кротили и смиравали, да пустимо и друге да су близу Бога, да не мислимо да једино ми имамо слободу и простор да прилазимо Богу, тако ћемо се све више и само тако уподобљавати самоме Христу, а кроз Христа и самоме Богу Оцу. И зато да личимо на његову Цркву, јер ћемо онда личити на Христа, и онда ћемо личити на небескога Бога Оца, јер Отац, како јуче рече Јеванђеље на литургији, „даје дажд и незахвалним и злима“, не бира коме ће све добити дажд, и ко га је зарадио. Тако и ми да љубављу својом натапамо многе не бистрећи, не умујући колико су други заслужили, колико су други завриједили да их љубимо, да се учимо таквој љубави, јер је једино та љубав која спасава, обожује нас, освећује и удостојава вишњега Царства, којега нека нас Господ удостоји, амин Боже дај“, бесједио је о. Александар.
