Уочи празника Светих апостола Петра и Павла, 11. јула 2016, у сали бјелопољског Центра за културу одржана је традиционална Петровданска академија. Духовно сабрање, које су организовали Црквена општина Бијело Поље и удружење "Кнез Мирослав“, благословио је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.

Поред владике о празнику првоврховних Апостола бесједио је архијерејски намјесник бококоторски протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, а у наставку програма изведена је представа 'Јунак ђевојка“ коју је уз пратњу гуслара Максима Војводића извела глумица Јелена Иванишевић. Духовна свечаност у Бијелом Пољу увеличана је наступом црквеног хора "Свети Никола“ из тог града, под диригентском палицом професорице Јулијане Вујошевић.

Благосиљајући скуп епископ Јоаникије је казао да је празник Првоврховних апостола празник и неба и земље.

'Заправо на овакве празнике земља се везује за небо, а они које прослављамо су међу нама и показује се да су они не дио прошлости, него наши савременици и да иду испред нас, да нас заступају пред престолом Божјим, да нас сабирајуу дом Божји, да својим молитвама грију наша срца и низводе благодат Пресетога Духа у наша срца, који нас обједињује, просјећује и показује путеве којима треба да идемо. Мисао, ријечи дјела и прије свега светост живота светих апостола Петра и Павла није ништа изгубила кроз вријеме од своје актуелнсоти, животворности, мудрости, богонадахнутости, него нам се чини да је њихова мисао и ријеч, у ове наше дане, дане новог паганства и незнабоштва и многих искушења актуелнија него икада. Увијек је била, али ово када говоримо осјећамо колико благо имамо у посланицама светих апостола Петра и Павла и у примјеру њиховога живота и смрти они су показали какви су прави свједоци Христови и достојни су да узмемо свој крст да кренемо за њима као што су они ишли за Господом и Спаситељем нашим Исусом Христом. Нека буде срећан празник!Добро нам дошли гости, свима радост и Божји благослов“, бесједио је владика Јоаникије.

О. Момчило је на почетку бесједе подсјетио на ријечи Господње упућене апостолима. "Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите дакле и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“, учећи их да све држе што сам им заповиједио; и ево ја сам с вама у све дане до свршетка вијека. Амин“.

"Дакле, апостолима је заповиједио не само да крштавају него да проповиједају, да буду свједоци свега што је он чинио. Најважније свједочанство апостолско је било свједочанство Васкрсења Христовог, јер како каже апостол Павле, ако Христос не васкрсну, узалуд су вјера и надање наше. Нити бјеше вјера наша узалудна нити надање наше узалудно, напротив. Апостоли су на почетку били неписмени, рибари. Господ каже Петру и Андрији: „Пођите за мном, начинићу од вас ловце људи“.Људи су били збуњени, како то рибари, али добро, мислили су да је то можда некаква метафора. Међутим, касније су они схватили кад Дух Свети сиђе на апостоле, када дефинитивно и они разаберу у својој глави и схвате све. Прво су они били са Господом, слушали проповијед, слушали су много тога али многи нису разумјели, па ни они сами, све док неко вријеме нису разумијевали ни они који су највише знали, чак ни Петар, који исповиједа кад Господ каже: „ А ви, шта мислите ко сам ја?“ „ Ти си Христос, Син Бога живога“. А Господ му каже: „То ти не рече тијело и крв“. Али ће га Јуда издати, који је читаво вријеме био ту и слушао исте ријечи. Зато на једном мјесту мудри човјек каже, „не кажи сваком, читај Свето писмо и познаћеш Христа“. Јуда је слушао и гледао живога Христа па није помјерао и издао га је чак. Дакле, апостоли су утврдили своју вјеру Васкрсењем, али и силаском Светога Духа на апостоле, они су до краја разумјели шта је њихово основно послање. И кренули су да крштавају, да проповиједају и ријеч Божија и служба апостолска је до те мјере била раширена да су апостоли морали да произведу презвитере, дакле оно што смо ми данас свештеници, а оно што су данас епископи то су били апсотоли, а презвитери црквени су били помоћници епископима односно апостолима, касније су и ђаконе бирали, истина тада за врло практичну службу, али све то иде. Међутим, наступа вријеме гоњења и црква иде својим током онако како то знамо из њене историје, рађа нове апостоле, свака генерација има неког свог Златоуста, свака генерација има оне богонадахнуте оце, па оне на саборима, оне који су исповиједали и појединачно, оне који су посвједочили вјеру апостолску."

"Имамо диван примјер Светог Марка Ефеског, када се потписивала Флорентинска унија,када је пред пад Цариграда изгледало да ћемо да се полатинимо,иунија се потписује и изгледа да ћемо да се полатинимо, он неће да потпише учења западних учитеља говорећи: „Нити признајем, нити прихватам, сматрам их за извитоперена. Не може бити компромиса по питању православне вјере и Амин“. Послије тога, тај тадашњи папа је рекао „потписали су сви, Марко није потписао, нисмо ништа урадили“. И нису ништа урадили. Дакле, било је увијек великих људи, који су апостолат свој завршавали. На крају крајева, у некаква времена која добро памтимо, отац Мираш и ја, када нас је било врло мало, тада су бабушке и наше бакице и они који су знале свом дјетету, свом унучету, да науче како да састави три прста и да се прекрсти. Много је било некрштених јер су била таква времена, зато сам рекао да ћу говорити о ономе у чему сам свједок јер послије 47 година службе најближе је оно што је свједочанство нашег времена.Управо нама који смо тада били у служби говорили су људи да нисмо баш сасвим своји. И да нисмо били своји, били смо Христови, и остали смо Христови. Јер, тада се рукоположити значило је да се директно иде на неку врсту губилишта. Међутим, Господ је чувао нас од других и од нас самих, а ријеч Божија се ширила и полако расла. Била су времена када се све порицало, као што је било у вријеме гоњења Хришћана, затирано распињањем, убијањем, али ријеч Божија је остала. Били су и по катакомбама, али ријеч Божија се сачувала. Нигдје као у Русији није побијено толико свештеника, алибабушке су одржале ријеч Божију и училе унучад како да се прекрсте и шта су воља и закон Божији."

"Дакле, нису само апостоли они који су били позвани од Христа директно били апостоли. Свако, ко је проповиједао ријеч Божију био је апостол. И дан-данас, свако ко проноси ријеч истине Христове, оне свете, не неке своје приче, то није апостолат. Али, оно што је једна света саборна и апостолска црква, ако то проноси, е то је апостолат. И та времена у којима је страдала црква, за вријеме комунизма су најочитији примјер да цркви Божијој не могу "ни адова врата да науде“. То је Господ рекао, учећи их: "Све држите што сам вам заповиједао; и ево ја сам с вама у све дане до свршетка вијека“. Дакле, његова је задња. Могу да дигну на нас све але и вране, и дижу; и дижу се и покушавају и данас у ово наше вријеме лудо, али ништа нам не могу. Могу они да покушавају да нам и отму цркве и да доносе законе и незаконе, све је то прах и пепео пред Васкрслим Христом. Али, од нас зависи колико ћемо да вјерујемо. Ако вјерујемо ономе који власт има над животом и смрћу, ономе који је послао апостоле да крштавају у име Оца и Сина и Светога Духа и да проповиједају ријеч Божију. Онда, не треба се бојати. Погледајте само рецимо, Свети Сава, како је и у ком времену одлучио да ми будемо аутокефална Српска православна црква. То је вријеме Латинског царства. Пазите, крсташки ратови нису покренути зато да се ослободи Христов гроб, већ да се опљачка Цариград и Јерусалим. У то вријеме Латински патријарх сједи у Цариграду, прави патријарх је у Никеји, све је поремећено, али, Свети Сава је био врло свјестан тога. Он је могао да се приклони Западу, јер је било око њега и оних који су и били за то. Међутим, имао је примјер свога светог оца. Свети Симеон Мироточиви Немања је тада крштен, по латинском обреду јер је било само латинских свештеника, али је као зрео човјек одлучио и крстио се у Петровој цркви. Дакле, он је направио нову страницу. Зато, када прослављамо Недјељу православља, за нас Србе, та недјеља је онај дан када је Свети Немања окренуо лист и крстио се у Петровој цркви и опредијелио се за истину, иако то тад није било уносно.Свети Сава, кога је он родио, а који ће послије родити све нас, у том моменту, када је најтеже, када је било много једноставније приклонити се Западу, а ми смо ту негдје на граници и могло је да буде врло лагодно да му се приклонимо.Он тада иде у Никеју и успоставља аутокефалну Српску православну цркву. Дакле, данас кад неко нама каже, поготово нама који врло гласно говоримо о томе, да црква мора да се зове Српска православна. Па добро може можда то мало друкчије. Мјера мога национализма, ако је то уопште национализам онда је то позитивни национализам је Свети Сава."

"Ако је Светом Сави је било стало да се тако зове, онда мора тако да се зове и треба тако да се зове и тако ће бити до скончања вијека, јер је он слуга Христов, апостол Христов. И зато, онда када се Свети Сава опредијелио за то да будемо православна црква, а не да правимо компромис. Касније ће доћи, око Флорентинске уније, коју сам малоприје поменуо, и Светога Марка Ефескога, тад је био деспот Ђурађ Бранковић, стари, мудри владар који је владао и овим крајевима, као и свим српским крајевима. Долази Јокапистан код њега, то је један римокатолички мисионар, да му каже: „Па знаш, било би добро да пошаљеш своју делегацију у Рим, у Фиренцу. А он му каже: „Знаш господине, мене мој народ сматра мудрим човјеком а и сада сам стар човјек. Ако га пошаљем они ће рећи да сам скренуо. Иди ти својим путем, ми остајемо тамо гдје су ти наши оци били.“ Дакле, имали смо у сва времена исповиједнике и они су сви били апостоли, и онда на крају остају ова наша времена у којима се црква полако враћа и збуњени су они који су мислили да су завршили са црквом. Један партијски руководилац је рекао да је требало 1945. године да формирају црногорску православну цркву и да би то прошло. Наравно не би прошло, неће проћи ни македонска ни било која друга. Међутим ово сад што покушавају да праве, то је крајње безумље. Ми смо живи а њих има на прстима једне руке. Ево код нас у Котору један католички свештеник им је поклонио једну кућу и они имају тамо нешто, а ја сам то назвао црква свађалица. Међутим ништа не могу и сваки дан их је све мање. И тако се види како пролази оно што нема благослов са небеса, јер Господ је послао апостоле са својим светим благословом, Он је глава цркве а Дух Свети руководицрквом. Зато свако јутро ми почињемо своје молитве са: „Царе Небески, Утјешитељу, Душе истине, који си свуда и све испуњаваш, ризницо добара и даваоче живота, дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше“.

"Свако од нас појединачно, били свештеници или лаици, смо у бићу цркве и чланови цркве, сви равноправни чланови. Ми почињемо наш дан да призивамо Духа Светога да руководи нашим даном, седмицом и цијелим животом. Када је сазван апостолски сабор, одмах негдје 51. године, оно што је било као формулација да се та одлука прослиједи каже: Изволи се Духу Светоме и нама. Дакле Дух Свети је руководио а апостоли су били сагласни. Данашње вријеме и све ове академије служе не да причамо нешто из историје, већ о живоме животу, остајемо у једној светој саборној и апостолској цркви, то је вјера наших отаца, сви у апостолату. И сви да послужимо живом Господу по оној мјери колико је нама дато. Свако од нас може да буде апостол и зато једнога упутимо и покренемо према вјери, већ смо нешто урадили и наш апостолат ће се утопити у апостолат апостола, оних које је Господ послао на проповијед и то је оно што је призвање свих нас. Сви смо ми црква Божја, Господ је глава цркве а сви ми који смо крштени смо судионоци његовог мистичног тијела којим руководи Дух Свети, који је пуна истина. Зато ми немамо папу, јер нашом црквом руководи Дух Свети. Епископи су равноправни међу собом, постоји први међу равнима али то је више административно. Ми смо ту да као црква свједочимо живога Бога,и тада ми живимо и живјеће наша вјера и тако вјера апостолска никада неће престати. Остаће увијек неко, али не би било добро да неко од нас буде крив да се таква вјера прекине. Е у тиммислима вас поздрављам, будите сви апостоли Христови у вјеки вјеков. Амин“, бесједио је о. Момчило.

Програм духовне академије је водио Милодраг Бели Ракоњац.