У цркви Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, у недјељу 5. јула 2020. Литургију је служио протојереј-ставрофор Дарко Пејић, архијерејски намјесник бјелопољски.
Бесједећи на светој служби Божјој, о. Дарко је казао да данашње Јеванђеље указује на вјеру незнабожаца и невјерство оних који су себе сматрали изабраним народом.
„Не скупља се вода на врховима и на горама, него у долинама и увалама. Не силази благодат Божија на горде, надмене и славољубиве, него на смирене и кротке. Данашње Јеванђеље је најбољи наук томе. Човјек, капетан римске војске, многобожац, за изабрани народ Божји он је био невјерник и безбожник. Међутим, он као и сви људи, дође у ситуацију када његова сила и снага запну, не могу даље. Kаже Јеванђеље “слуга његов лежаше дома одузет”,... живот му се ближио крају. Он, најприје, преко старјешина моли да се заузму за њега, јер је чуо за Христа, говорећи: “Дај, заузмите се за мене, ја нисам достојан као паганин и незнабожац да Га молим. Они се обраћају Христу и кажу: “Учини му ти, зато што нам сазида зборницу и мјесто молитве, да имамо гдје да се молимо”, казао је прота Дарко.
Даровао их је и помогао, појаснио је прота Дарко, и они не говоре то због вјере да Христос то може учинити, него због добара која су примили од тог човјека.
„С обзиром на то да је био каперан официр и војник, знали су да могу добити још нека добра од њега. Па, онда шаље своје слуге и, на крају, ипак га је савјест гризла, те дође и сам паде пред Господа. Исповиједи му се и рече за случај његовог слуге. Господ каже: Добро, човјече, доћи ћу и исцијелићу га, а он каже: “Не, Господе, немој да долазиш, нисам достојан. Kо сам ја да Ти, Твоја слава и величина под кров мој уђете. И ја сам војник, имам над собом и под собом војнике, једном кажем: Иди, и иде, другоме: Дођи, и дође, трећем: Учини то, и учини; него само реци ријеч и оздравиће слуга мој. Господ Исус Христос се обраћа Њему, али и апостолима, старијешинама и цијелом народу и каже: Заиста вам кажем, ни у Израиљу овакве вјере не нађох“, бесједио је о. Дарко.
Запитао је шта значе ове ријечи и наставио:
„Јеврејски народ је од стварања свијета носио, дата му је била вјера у једнога Бога, то јест права вјера, да знају, разумију и како да је исповиједају, како да се опходе са Господом, како да испуњавају закон, завјете и заповијести Његове. Старјешине су се одродиле и удаљиле од Господа, задржале су само форму, плаћање пореза, давања десетка, и суботом су поштовали одредбе да се не смије ништа радити. Међутим, оно најважније душу спасити, помоћи човјеку, то су заборавили и одбацили. Ништа се од тада до данас није промијенило. И данас има људе који радо хоће да помогну, али, на жалост, има више оних који не само да неће, него оне који помажу извргавају руглу и обесмишљавају њихов труд, измишљајући разлоге за своје нечињење и зло чињење“.
„Ми смо дужни да, најприје, своју вјеру у Бога гајимо и да је непрестано држимо у свом срцу, да срце, ум и цијело биће буду испуњени вјером, надом и љубављу према Богу, а, посебно вјера, јер сјетимо се, како у Јеванђељу, апостоли показују Христу храм у Јерусалиму да би Га задивили грађевином, а Он се не задиви, него рече: Заиста вам кажем, неће дуго проћи, неће остати ни камен на камену од овог храма. Ни пред љепотом људском нисмо видјели да се Он задивио, али пред вјером човјековом јесте и то нам свједочи ово Јеванђеље. Каже Господ на крају овом човјеку: Иди, по вјери твојој нека ти буде, и оздрави слуга његов од онога часа“, казао је архијерејски намјесник бјелопољски, поручивши да, увијек, а нарочито, у временима великих искушења хришћани треба да сву наду полажу у Господа.
„Посебно морамо у ово вријеме, када су наишле бројне болести и пошасти на нас и наш народ, на нашу планету, да као никада имамо вјере у Господа, Који и болешћу контролише и у Чијој руци је све. Kао што сте видјели шта се десило са јеврејским изабраним народом Божјим, распели су Господа, због тога је разорена држава њихова и расељени су по цијелом свијету да, ево, до данашњег дана, 2000 година не могу да обнове себе и своју државу, зато што су урушили и изгубили своју вјеру. Не дај Боже и не дајмо да се то деси, јер ће Господ, ако ми оставимо Њега, знати то и онда ће се настанити у другоме народу, да га други славе и прослављају, од чега нека нас Бог сачува. Нека нам Господ утврди срце и ум у једномислију, да имамо истрајности, стрпљења и смирености. Проћи ће и ово, нека нас Бог сачува да останемо једно и заједно са Господом нашим и једни са другима“, поручио је отац Дарко.
