На празник Преподобне Меланије, Светог Доситеја Загребачког Исповедника, Оданије Рождества, у суботу 13. јануара 2024. године, служена је света Литургија у цркви Светих апостола Петра и Павла у Никшићу, а потом и годишњи помен протођакону Владимиру Јарамазу.
Литургију и помен су служили свештенослужитељи Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. Молитвеном сабрању присуствовали су чланови породице протођакона Владимира Јарамаза, родбина, кумови и бројни пријатељи.
Бесједио је отац Обрен Јовановић, архијерејски намјесник херцегоновски, обративши се блаженог спомена протођакону Владимиру са радошћу новорођеног Богомладенца Исуса Христа.
„Христос се роди брате Владимире. Ево нас јутрос овдје на овом уранку сунчаног дана да посјетимо тебе, наш драги брате Владимире. Молећи се на светој Литургији за покој твоје младе, честите и благословене душе, тешко је о теби говорити по сјећањима и у прошлости, јер ти си увијек ту са нама, и исповједам се овдје пред свима до данашњег дана, када проскомидишем, никако да ми дођеш на ум да те поменем за упокојене, јер твоја љубав, твој лик и твоја братска, искрена пријатељска љубав је увијек са свима нама, присутна, толико јака да се просто отрже од наших мисли и сјећања да си ти прешао у онај бољи благословени свијет“.
„Какав ли ти је ове године Божић био, брате Владимире, славећи га у Царству небеском, учествујући у светајни Рождества Христовог Онога Кога си у срцу носио, Коме си вјерно служио и Кога си читавим својим животом свједочио свим људима твојим осмјехом, твојом радошћу, твојом пјесмом, твојом службом лијепом и благословеном. О теби, брате Владимире, су говорили оци и браћа, твоји пријатељи, кумови, многи који су се опраштали од тебе и све најљепше твоје особине и врлине, а којих је било много и много, они су о томе говорили. Главни утисак свих нас, брате Владо, је да нам много недостајеш“, казао је о Обрен.
Додао је да је у току ове године дана било неколико догађаја, великих и благословених, у којима је протођакон Владимир много недостајао, не само да помогне и притекне у физичком смислу, него је фалио његов осмјех, радост, мудрост и ведрина, коју је уносио у тим црквеним организацијама.
„Фалиш нам на службама, фали нам твоје великољепје које си произносио Богу и због тога службе биле тако торжествене, лијепе и благословене, али знам да се, сигурно, и Митрополит Амфилохије са тобом у Царству небеском данас дичи, да сте заједно служили Божићну Литургију и као што си знао да га орадујеш у овом животу, пјевајући му многољетствије на Божић када се он родио, да си то, сигурно, и у Царству небеском учинио због чега си му милост и радост и тамо причинио“.
„Срео си се, сигурно, и са нашим оцем Лазаром од кога си примио првине вјере и љубави, и са Светим Василијем и са многима са којима смо се и ми сретали, а и са онима на које смо се угледали, на Свете Божје људе, на твог великог претка свештеномученика Риста Јарамаза с којим ћеш, сигурно, и на Јовандан Литургију служити. Много нам недостајеш, а могу замислити твојој дивној породици, твојој Милици, Ангелини, Дивни, родитељима, сестрама, када нама овако недостајеш, брате Владимире. Али, оно што нам је утјеха у овом нашем болу је, управо, то што те је Господ Бог узео да украси своје царске и божанске дворе и својим стасом, и гласом, и љепотом си онај који се придружује оној плејади Светих ђакона, сигурно у оном реду гдје је архиђакон Стефан првомученик, коме си се и ти, на неки начин, кроз своје лично мучеништво придружио. Зато те, брате Владимире, молимо моли се за нас у Царству небеском, моли се пред Богомладенцем Христом, пред свима Светима“.
„Поздрави нам тамо све наше учитеље, духовнике, сву нашу браћу и пријатеље које смо заједно знали и познавали, за које смо се Богу молили а који су са оне боље, истинитије стране. Теби је сада светајна Рођења Христовог много јаснија, него нама овдје на земљи. Нама остаје да вјерујемо, да се надамо, а ти си то видио и доживио“, рекао је свештеник Јовановић, додавши да је протођакон Владимир био од њих свештеника најмлађи, али је хитао, на неки начин, брже него сви они у сваком дјелу лијепом и благословеном.
„То је знак да си Христа дубље, и више, и благословеније грлио него, чини ми се, ми и зато те је Господ првог изабрао да будеш у слави Његовој. Зато, твојој дивној породици нека Господ Бог подари утјехе у овом великом болу, али са великим поносом каквог су имали оца, супруга, сина, брата, кума, пријатеља, кад се ми с тобом, брате, дичимо гдје год да смо. Али, оно што сам и малоприје рекао, много нам, много недостајеш, недостаје твој осмјех, радост, оно што си носио у твојој личности, што нас је све окупљало и што нас је радовало, а управо и тај осмјех, и та радост, и та љубав је била божанска, Христова љубав, зато си се ти први том Извору љубави придружио“.
„Моли се Богу за све нас, нека ти је вјечан покој, нек те Господ Бог Богомладенац Христос прими у своје наручје да Литургију свету и небеску служиш у сву вјечност и овдје си часно и благословено служио и последње твоје дјело је управо била света Литургија за коју си живио, за којом си чезнуо, а ево сада учествујеш у тој тајни небоземној. Христос се роди, брате Владо, Христос се роди, браћо и сестре“, закључио је на крају свог обраћања о. Обрен Јовановић.
