Након свете заупокојене Литургије у Саборном храму Светих апостола Петра и Павла у Шапцу, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је опело над одром блаженопочившег Епископа шабачког Лаврентија.
Саслуживали су преосвећена господа епископи: сремски Василије, врањски Пахомије, зворничко-тузлански и администратор шабачки Фотије, милешевски Атанасије, диселдорфски и немачки Григорије, аустријско-швајцарски Андреј, будимљанско-никшићки Методије, топлички Јеротеј и хвостански Јустин; моногобројно свештенство и свештеномонаштво из више епархије Српске Православне Цркве.
-Браћо архијереји, браћо и сестре, ми Откровењем Божјим, Речју Божјом знамо да смо призвани из небића у биће не да бисмо као такви живели у хоризонтали један биолошки живот који би могао бити испуњен стваралаштвом, разним дометима у свим областима нашега постојања и нашега стваралаштва, него смо из небића у биће позвани као стрела која је испаљена у вечност. Створени смо за Царство Божје и зато наш живот овде на земљи не би требао да буде ништа друго него са једне стране пројава Царства Божјег у нашим животима, а са друге стране предукус тог Царства Божјег овде и сада. Оно што вером нашом и бићем нашим јесте наше опредељење у односу на себе, у односу на свет око себе, у односу на друге људе, јесте и треба да буде израз те реалности Царства Божјег које опет није ништа друго него нови живот. Ми људи саздани и крштени у Цркви Духом Светим јесмо и треба да будемо нови обновљени људи. Зато ми хришћани смрт и не видимо као извор потпуног бесмисла. Смрт не видимо као коначно и крајње о себи што можемо да кажемо, него видимо као саставни део нашега постојања, у исто време Христом и кроз Христа пролазак у тајну будућег века, беседио је патријарх Порфирије и нагласио:
-Данас смо се сабрали овде да се помолимо за покој душе доброг слуге Божјег, пастира стада Цркве Христове, епископа Лаврентија. Сви знамо да је Епископ у Цркви на месту и по обличју Христовом и то је светотајинска реалност. Међутим, без обзира што то јесте тако по својој суштини и природи неопходно је да сваки архијереј, као уосталом сваки човек на своме месту и својим даровима, оно што му је светотајински дато учини реалношћу, учини актуелним у свом животу својим подвигом и то подвигом вере, наде и љубави. Неопходно је да учини Христа актуелним, актуелним на своме телу.
-Ми смо се, браће и сестре, овде сабрали да се помолимо за душу епископа Лаврентија, архијереја Цркве Христове. Наравно да би се о њему могле писати књиге како би изнели све оно што је он чинио управо на том путу афирмисања Христа, пута који је опредељење умањивања себе, а увећавања Христа. У исто време, о владици Лаврентију би се све могло рећи у неколико реченица равних томовима књига које говоре ко је и шта је био, пре свега због тога што он заиста јесте био архијереј Цркве Христове не само светотајински, него и реално, животно, пастирски и литургијски. Он је био литург, служитељ и пастир у исто време и све оно што те две речи обухватају. Служио је на сваком месту земљиног шара, апостолски деловао оснивајући, баш као и апостол Павле, цркве и црквене заједнице од Европе па све до Аустралије. Служио је службу Христову и у исто време служио је људима, истакао је Патријарх и додао:
-Он је био пре свега и изнад свега смирен човек. Био је и философ, философ не по мудровању овога света, него философ Духа Светога. Није постојао човек који је њему по било чему могао бити далек. Чак и они који су понекад упућивали оштре речи на његов рачун, не разумевајући тајну његовог служења у смирењу и љубави у односу на свакога човека, и они су његовом срцу и његовим молитвама били блиски. Имао сам благослов да пре мање од месец дана заједно са Епископом сремским посетим владику Лаврентија. Дошли смо да бисмо га утешили у његовој болести и немоћи, а сами смо отишли обновљени и са великом духовном снагом и ентузијазмом. Отишли смо отворених очију, ума и срца како бисмо разумели реченицу коју нам је рекао молећи да му се додели неко да му помаже. Тада је казао: „Ми не смемо да будемо препрека расту Цркве. Црква мора да расте и нико од нас није важнији од ње“. Јединство Цркве и раст Цркве су оно што је дар који смо добили да служимо њиме и Њему, а у исто време циљ наше хришћанске и архијерејске службе. Ми верујемо и сигурни смо вером самог владике Лаврентиија да се он данас радује у наручју Господа његовог и нашег и верујемо да је његова Љубав у односу на Цркву Христову, у односу на народ који је њему поверен, у односу на народ из којег је поникао, само добија своје оправдање и свој смисао. Исто тако верујемо да читавим својим бићем он упућује молитву Господу пре свега за своје епархиоте, за народ који му је био поверен и овде и у Немачкој, у Европи и Аустралији, за све нас и за све људе, јер он је био човек Христов који није правио разлику међу људима. Није му било важно ко припада коме народу и ко припада којој вери. Било му је важно само да зна, а знао је, да је сваки човек створен по слици и прилици Божјој и да је Христос дошао да се распне за свакога, да спасе свакога. Дакле, сигуран сам да се моли за нас и да нам прашта за све, а и ми овде сабрани молимо га за опроштај ако смо га на било који начин повредили и молимо се наравно за покој душе његове. Нека му Бог да Царство небеско и вечни живот.
После опела архијереји предвођени патријархом Порфиријем учинили су молитвени опход око Саборног храма са земним остацима новопрестављеног епископа Лаврентија, који су затим пренети у манастир Светог владике Николаја у Соко Граду где ће бити погребени у порти његове задужбине.
Извор: СПЦ
