Наша дјеца ће бити слободна од наших гријехова ако их исповиједимо и покајемо се.
Гордост је ђавола од близине Неба збацила, прародитеље наше изгнала из раја, то је најгори и најстрашнији гријех. Искористимо ове дане да се припремамо за пост покајањем и исповијешћу да у пост уђемо смјерни, скрушени и чиста срца.
У Недјељу Митара И Фарисеја, Литургију у цкрви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу је служио протојереј Дарко Пејић.
У поуци вјерном народу о. Дарко је нагласио да је ова недјеља, у ствари, почетак Васкршњег поста, али не тјелесног, већ оног унутрашњег, духовног ии поста срца.
“Човјеков пост треба да почиње ријечима онога цариника: Боже, милостив буди мени грешном. То је браћо и сестре, сваком човјеку који хоће да се спасе и задобије живот вјечни прво што треба да узвикне, да кликне срцем, душом да завапи створитељу свом Господу. Зашто људи не говоре ове ријечи? Па највише, браћо и сестре, због гордости. Јер као што сте чули у Јеванђељу, имају двије врсте људи. И у овој јеванђелској причи су два човјека дошла у цркву. Један је Фарисеј, који је један од најугледних људи из израелског, јеврејског народа тога доба, а други цариник. То је у јеврејском народу било најомрженије занимање. Јевреји су мрзјели царинике, јер су они скупљали порез од свог народа и давали туђину, цару који их је покорио. Међутим, стоји Фарисеј и то напријед, као што гордог човјека вуче да буде што ближе олтару, и овако се мољаше: „Господе, хвала ти што нисам као блудници, прељубочинци, лажљивци, лопови, или као овај цариник. Постим два дана у недјељи, дајем десетак од свега, ето ја сам добар човјек“. А Цариник, каже, стајаше на дну храма не не подизаше очи своје ка олтару и небу, зато што су очи огледало душе, што се у њима најприје види грешност човјека. Зато што грешан човјек обара поглед“, бесједио је о. Дарко.
Он је подсјетио да и мало дијете, када згријеши нешто, обара поглед и не управља га према родитељу.
Цариник је, додаје о. Дарко, оборио очи према земљи, и бијаше се у прса.
„Зато што се у срцу најприје зачиње сваки гријех и гордост, среброљубље, прождрљивост и прељуба. И сваки гријех човјек најприје пожели срцем а онда уради. И Христос у Јеванђељу каже „не погани човјека што улази у уста његова, него што излази из срца“. Када из срца излазе зле помисли, ријечи.. . , зато је потребно да се у ове дане, када се полако припремамо за пост, замислимо и промислимо о свом животу. Нема човјека који живи а не гријеши, како је пао на ову земљу. Прво наслиједили смо и носимо прародитељски гријех. Наши прародитељи Адам и Ева су на неки начин све нас отровали клицом гријеха, као што и родитељи некада из добре намјере, трују своју дјецу, јер им стварају лоше навике, лоше их васпитавају. И наравно да та дјеца наслеђују те гријехе. Неће их наслиједити само онда када се родитељи покају за своје гријехе, оперу га сузама покајања, исповиједе се, када као овај цариник завапе: Господе, милостив буди мени грешном. Када Господ опрости онда неће остати у наслеђе дјеци нашој. Када човјек оде у шуму да сијече грађу, па види право дрво као стријела, међутим изнутра труло, колико год се дивио његовој љепоти не служи ми ну за шта, док оно криво дрво, иако тражи више труда, може да буде грађа за нешто, и да буде ослонац кући и човјеку. Тако је са сваким од нас. Сваки човјек који се горди и каже „ ја немам гријеха ја сам добар“ личи на ово право дрво. Пред људима смо овдје и изгледамо прави и добри, међутим унутра, без срца,душе и покајања смо пуни трулежи и смрти. Не треба човјек да буде такав. Бог је, као што сте чули из Јеванђеља, примио молитву онога кривога и грешнога, зато што се покајао а није приио хвалу, јер онај Фарисеј није ни једнога тренутка рекао „ хвала ти Господе, ово је све од тебе“, него је рекао „ја сам добар....“, и због тога га је гордост упропастила. Гордост је ђавола од близине Неба збацила, прародитеље наше изгнала из раја, то је најгори и најстрашнији гријег. Искористимо ове дане да се припремамо за пост покајањем и исповијешћу да у пост уђемо смјерни, скрушени и чиста срца“, бесједио је о. Дарко.
