"Сабрали смо се у Христу Господу нашем, у свјетлости и пуноћи нашег памћења, да у себи призовемо благовјерни дух Светог Саве преко ког је српском роду најприје сијевнула свјетлост православне вјере, управо у Беранама у близини Ђурђевих Ступова - задужбини Жупанa Стефанa, једног од најстаријих духовних средишта Рашке земље, у којем је Свети Сава основао своју четврту од првих седам епископија“.

Овим ријечима обратио се проф. др Саво Лаушевић на Светосавској академији, која је, у организацији Епархије будимљанско-никшићке и Црквене општине Беране, одржана у суботу 25. јануара 2014.године у препуној сали Центра за културу у Беранама.

Светосавски сабор, свештенство, монаштво, житеље Берана и Васојевића, међу којима и г. Вуку Голубовића, предсједника општине Беране, најприје је благословио Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

"Светитељи Божји су као живи извори јеванђељске истине, јеванђељске свјетлости, Божје милости која се излива на овај свијет. Имамо многе светитеље из рода нашег, а свима њима је корјен, ослонац и понос Свети Сава Српски наш први архиепископ, велики учитељ, велики духовни вођа који нас је увијек приводио Христу. Идући за светитељима и славећи их, ми идемо за Христом и славимо Га, и такође, прослављајући Христа прослављамо Његове светитеље и Богу је то угодно. То се никако не може одвојити, зато су та славља тако дивна, пуна топлине, имају велики духовни, поучни и морални значај, јер нам увијек изнова указују на праве, истините путеве спасења, на јеванђељске путеве, указују нам на силу Божје љубави, правде и истине. Нека и ова духовна свечаност, коју посвећујемо Христу Господу и Његовом светитељу Сави свима донесе радост, благослов, напредак, здравље и дуг живот“, казао је Преосвећени владика Јоаникије.

Светосавску бесједу одржао је проф. др Саво Лаушевић, напомињући да овогодишња прослава Светог Саве својом свјетлошћу обасјава више значајних датума из историје српског народа - 900 година од рођења Стефана Немање, 800 година манастира Ђурђеви Ступови, двјестогодишњицу рођења Његошевог и стогодишњицу сјећања на велике догађаје и јунаке у Првом свјетском рату. Све то, нагласио је Лаушевић, припада Светосављу, јер Светосавље јесте и борба за памћење, чување и успоставу духовне предаје.

"Свети Сава и дух светосавља су неодвојиви од хришћанске вјере. Светосавље није нека засебна религија, нити каква идеологија како је желе данас криво представити извјесни квази-теисти и атеисти. Јер, Свети Сава је прво безрезервно принио себе на дар Христу. Он завоље Господа свим срцем и душом цијелом. Та љубав је била толика да принц Растко, син великог и моћног жупана Немање, побјеже у манастир, у монашко царство тиховања, подвижништва и духовног опитовања. Напустио је живот земаљски , ту пролазну дионицу пута ради вјечног живота. И изгради Хиландар и поста Епископ Цркве Христове, која надживи вјекове допирући и до нас у непрекинутом литургијском памћењу“.

"Као Христов борац, мисионар, монах и епископ ,Свети Сава испуни Христов налог дат апостолима, рекавши им: “Идите и научите све народе крстећи их у име Оца, Сина и Светога Духа“. Он је слиједио овај Господњи пут, ухристовљујући народ сербски, ослободибши га од паганских предрасуда и сујевјерја да би га просвијетлио и просветио у истинитој вјери и љубави“.

"Свети Сава је наставио пут ухристовљења као сарадник Божији, како примјећује велики Владика Николај, "Оно што су Света словенска браћа Кирило и Методије посадили Сава је залио, оградио и оплијевио“, знајући да Бог чини да засад узрасте. Због тога је светосавље животворно, оно није само нека проста национално историјска епизода, нити споменик културе, који смјештамо у музејско гробље старина. Светосавље, као жива хришћанска вјера, је историјско и надисторијско, оно је животворна, литургијска, молитвена, богословна енергија која се благодатно излива на наш хришћански народ, на многаја љета. Светосавље је наше духовно предање које чува наш идентитет“, рекао је Лаушевић.

Он је додао да ми нијесмо пуки свечари Господа Исуса Христа и Његових светих угодника Светог Саве, Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског и Ловћенског Тајновидца. Ми смо, појаснио је Лаушевић, њихови историјски и још више, надисторијски, литургијски причесници и следбеници.

"Ово животворно литургијско, црквено предање узгаја и развија наша Света Христова, светосавска Црква оличена у помјесној Српској православној Цркви и њеној Митрополији црногорско-приморској и Епископији будимљанско- никшићкој на челу са њиховим духовним пастирима“.

"Црна Гора је ослоњена на монашком светогорском, светосавском и његошевском духовном предању. Без тог предања нема културно-историјске и духовне Црне Горе. А, без тог предања нема ни истинске васељенске мисије коју свака аутокефална православна Црква баштини као неопходни услов. Због тога је монах Свети Сава нашу Цркву уздигао на ранг архиепископије. То није била само ствар црквене администрације, већ, превасходно, питање способности да се Христова наука и вјера шири на свјетском нивоу. Зато светосавски пут ка Христу није уски национални пут, то је широк и сигуран духовни пут којим може ходити сваки хришћанин, без обзира на своја национална и социјална одређења. То је пут непоновљивог свједочења тајне Крста и Васкрсења и побједе живота над смрћу“, истакао је, између осталог, проф. др Саво Лаушевић.

Лаушевић је оцијенио да дубину светосавља у нашем времену „тешко разумију поједини политикантски коментатори и наводни нови реформатори односа Цркве и државе“.

"Не схватајући васељенску мисију Цркве као condicio sine qua non аутокефалности, свједоци смо жалосних покушаја да се, умјесто Христове Цркве, која себе темељи у Христу и канонском праву, чији су чувари данас 16 аутокефалних архиепископија, потура хибридна организација са етикетом „цркве“, подређена дневнополитичким пројектима, али без вјере и далеко од ове свјетске мисије. Због тога ове расколничке групе, којих има кроз цијелу историју хришћанства, подсјећају на разбојничке дружине, које варају, нападају, засрећу, отимају и узурпирају, јер немају и не могу произвести аутентично хришћанско свједочење“.

У бесједи, насловљеној "Светосавље: духовна предаја и идентитет“ професор Лаушевић се осврнуо и на актуелне економске и политичке захтјеве времена, указујући на потребу њиховог критичког просуђивања и прилагођавања нашој духовној традицији.

"У времену убрзаног кретања живота, када доминирају економски и политички интереси, односно убитачна механика свакодневног потрошачког друштва, заглушени смо пропагандном реториком о Евро-интеграцијама и спасоносном приступу војним алијансама, као највишим вриједностима и крајњим циљевима нашег живота. Перманентно медијско пумпање јавног мнења настоји да сурогате еврофилије и натофилије постави на мјесто културно-историјског и духовног предања у ком се корјени наш идентитет. Тешко је здраво мислећем човјеку наћи ваљане разлоге да у бирократским и војним структурама пронађе компензацију за највише духовне вриједности свог идентитета“.

"Требамо се озбиљно запитати да ли ћемо тим прокламованим уласком и даље сачувати свој идентитет, своју духовност и душу или ћемо се утопити духовно и културно обезличени. Постоји ли нека духовна константа као оно што даје смисао нашем животу? Ту константу најчешће именујемо духовном баштином. Она је важна, чак и битнија од реченог економско-политичког и техничког прилагођавања“.

"Данашње стање проблема демократије би се могло означити као демократија без граница. То бити без граница уводи демократију и демократске институције у опасан ћорскокак, а људе који су демократе прије свега, у стање губитка идентитета личности. Питање политике као поље демократије не може бити примарни план личности, јер постоји нешто што је примарније и што је предпоставка сваког политичког ангажмана. Било би одиста опскурно бити само демократа и у свему примјењивати демократска рјешења и демократске стандарде. Зато умјесто обрасца демократија прије свега вриједи размислити о обрасцу демократија после свега. Оно отвара могућности културолошког прилагођавања и уводи у оптицај разматрање утицаја предања на форме политичког и правног живота. Јер, демократија као начин организовања политичког и правног живота у држави мора се нахранити изворним соковима реалног историјског живота који се ствара и предаје кроз културне и духовне вриједности кристализоване у сазнањима, вјери, моралу, умјетности. Без примања ове предаје остају нам само празне, апстрактне схеме и начела, без енергије и живота“, поручио је Лаушевић.

Програм Светосавске академије у Беранама својим наступима увеличали су бројни учесници: етно група "Траг“ из Бањалуке, која је гост светосавских свечаности у Епархији будимљанско-никшићкој, затим црквени хор "Свете мати Анастасије“, гуслар Жарко Поповић, дјечји хор из Берана, ученица Василиса Бојовић, док је водитељ био Зоран Дабетић.