На празник Преподобног Антонија Великог, у четвртак 30. јануара 2014.године Света Литургија служена је у манастиру Ђурђеви Ступови.

Литургију су служили јереј Милош Цицмил, свештеник архијерејског намјесништва беранског и јеромонах Антоније Корунић, сабрат Манастира.

У литургијском сабрању учествовало је монаштво манастира Ђурђеви Ступови и вјерни народ Берана, који су приступили Светим тајнама Тијела и Крви Христове. Поводом имендана јеромонаха Антонија освештан је и преломљен славски колач.

Кратко подсјећање на Преподобног Антонија, који се сматра оцем пустињачког (отшелничког) монаштва и хришћанског монаштва уопште.

Антоније Велики, Ава Антоније или Свети Антун Пустињак, Мисирац, рођен је око 250. године у селу Коми близу Хераклеје. По смрти својих племенитих и богатих родитеља он подијели наслеђено имање са својом малољетном сестром, њу збрину код рођака, а свој дио имања раздаде сиромасима. У двадесетој години посветио се подвижничком животу, коме је тежио од дјетињства.

Најприје се подвизавао у близини свог села, а да би избјегао беспокојства од људи, удаљи се у пустињу, на обале Црвеног мора, гдје проведе двадесет година не дружећи се ни с ким осим с Богом кроз непрестану молитву, размишљање и созерцање, подносећи трпељиво неисказана демонска искушења. Слава његова пронесе се по цијеломе свету, и око њега се сабере мноштво ученика, које је он упућивао примјером и ријечима на пут спасења.

Имао је дар чудотворства, дар власти над демонима, над силама природе и над животињама, дар прозирања мисли, дар виђења онога што се дешава у даљини, дар откривења и виђења. Међутим, најплоднији и најпримењенији био је, свакако, дар ријечи. Њиме је он својој братији најобилније послужио.

Свети Атанасије пише да је Бог Светом Антонију дао снажну ријеч, која продире до дубина срца. Он је умео са таквом силом да говори на корист свакоме, да су многи од значајних људи - војводе и грађани, људи са значајним иметком - са себе збацивали све житејске бриге и постајали монаси. Ко се од оних који су му долазили са тугом није враћао развесељен? Ко од оних који су му долазили са сузама у очима због смрти ближњег није одмах остављао плач? Ко од оних који су му долазили са гневом није своју срџбу претварао у кротост? Који од немарних монаха није, посетивши га, постајао ревностан и одлучан у подвизима? Који се од младића који су видели Светог Антонија није одрекао утјеха и није заволео цјеломудреност? Колико је девојака, које су већ имале своје заручнике, прешло у чин невеста Христових само зато што су издалека виделе Светог Антонија?

Из тог сведочанства је очигледно да Свети Антоније није затварао извор свог Богом дарованог знања. Њему су углавном и долазили због тога да би чули и примили реч истине и да би нашли потребно руководство. По апостолу, он је све поучавао, изобличавао, молио. Понекад се његова ријеч изливала као обилан поток, као што се види у животопису Светог Атанасија, а понекад је изговарао краћа слова, као што се види у његових 20 кратких поука. Међутим, најчешће се он ограничавао на кратке изреке, пуне смисла и силе. Те кратке изреке у великом броју су затим прелазиле из уста у уста, сачињавајући известан покретни подвижнички устав, да би најзад ушле у зборнике светоотачких бисера. Понекад је Свети Антоније писао посланице својим духовним чедима, монасима разних обитељи, и у њима изображавао опште црте живота у Христу Исусу или лечио појединачне слабости братије.

Све што је изашло из уста Светог Антонија и што је записано пружа богату храну души која тражи поуку. До нас је, осим опширног слова које се налази у житију, дошло 20 посланица, 20 кратких речи о врлинама и пороцима, 170 поглавља о доброј наравствености, правило за монахе са два додатка, и мноштво изрека и повијести о њему, увек поучних и душекорисних, размештених по разним Отачницима.

Испуњен многим годинама и великим дјелима Антоније се упокојио у Господу 335. Године.