Књижевна награда „Извиискра Његошева“, која се додјељује за цјелокупан књижевни рад, ове године припала је пјеснику, приповједачу, есејисти и преводиоцу Миловану Данојлићу.

На Великој сцени Народног позоришта у Београду, у четвртак 23. јануара 2014, на свечаности, уприличеној тим поводом, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије саопштио је да је награду "Извиискра Његошева”, коју додељују Епархија будимљанско-никшићка и компанија "Мона”, добио Милован Данојлић, пјесник, приповједач, есејиста и преводилац, за цјелокупни књижевни рад.

Одлуку је претходно донио жири за додјелу награде, чији је предсједник проф. др Јован Делић, а чланови су Иван Негришорац, проф. др Ранко Поповић, др Драган Хамовић и књижевник Милутин Мићовић.

У образложењу награде стоји:

"Милован Данојлић се високо књижевно остварио у више књижевних врста. Почео је као песник и није престајао писати стихове, али је чисту поезију исписивао и на страницама прозе, а песничко искуство тачно и истанчано излагао у есејима и чланцима“.

"Јединство стваралачке личности очитује се и кроз све промене и пробе током више од пола века суделовања у српској књижевности. Данојлић је, како рече један савременик, увек постављао себи високе мете. А песник је сам, у есеју о Дучићу, код песника истицао битну црту "беспоштедног самопорицања“. И када је, у доба младости писао, рецимо, расправу против завичаја, био је то продуктиван, неопходан разрачун, као и у сваком присном, нераскидивом односу. Повратнички поглед у елементарност природе и вајкадашње односе у сеоској култури подешеној према годишњем кругу што "пролази кроз авлију“, био је утолико продубљенији, боље разумевајући, откривењски поглед“.

"Поред свег широког белог света који је походио, учећи и бежећи, у дугом низу песничких и прозних радова изнова је сагледавао микрокосмичку лучу свог места рођења, блиских фигура и појава. Данојлић нам живо показује да лирика и даље опстаје као дивљење створеном, да је поезија и даље оштри глас побуњеника, као и облик помног мишљења света и времена. "Шта може песник у оваквом, оскудном времену, и у осиромашеном, збуњеном племену?“, упитао се пре десет година, у Жичи, Милован Данојлић, у беседи у којој је образлагао став о Његошу као најживљем српском песнику: "Може врло мало, и врло много. Већ и само одржавање језика у делотворном стању његов је незаменљив допринос духовном здрављу заједнице. Предвођен маштом, играчицом на конопцу у служби слободе, може да отвара видике преко којих су навика и свакидашњица бациле непрозирну завесу.“

"Управо то "врло мало“ и "врло много“ више од дугих пола века обделава Милован Данојлић, поготово данас, када се преко свих наших видика упорно пребацује нова непрозирна завеса, а духовно здравље наше заједнице увелико нарушава“.
На свечаности у Народном позоришту Делић је истакао да Данојлић и лириком, и прозом и есејистиком потврђује своје "живо присуство у времену“. Он племенито реагује на провокације дневног, уздижући се високо изнад дневног. Његов моћан ослонац је прошлост, односно историја.

"Зато ће за Данојлића 17. августа 2004. Његош бити "најживљи и најистакнутији наш песник“ и зато ће се Данојлићева бесједа о положају пјесника, изговорена на уручивању Жичке хрисовуље, преобразити у бесједу о Његошу:

"У „Горском вијенцу“ и у "Шћепану малом“ готово да нема ситуације коју сада, на почетку трећег миленијума у Србији, око себе не препознајемо“.

"Зато је неминовно да ће се Данојлић ослонити и на Косовски завјет, говорећи о идеји небеског народа, која је "у црној деценији, коју никад нећемо заборавити, са посебним жаром исмевана“. Та идеја је старија од Косовског боја и од Косовског Завјета; она се ишчитава из Савинога Житија Светог Симеона; она је Косовом овјерена и жртвом запечаћена. То данас треба рећи, у сусрет Савиндану послије девет стољећа вјечног живота Стефана Немање“, казао је Делић, додајући:

"Његош је, за Данојлића, сам врх српске поезије и најмоћнији ослонац. Упркос свим привидима, тмушама и дневној магли, он је неосвојив, недодирљив и непомјерљив, иако вјечна мета наших највећих непријатеља. Њега, Његоша - увјерен је Данојлић – ништа не би изненадило од онога што нам се догодило, "а ми смо се нашли затечени у мери у којој смо се од њега удаљили“.

Хамовић је, говорећи о Данојлићевој "вези с памтивјеком“ истакао да "није тешко запазити једну дубљу и обухватнију линију додира и прожимања Данојлићеве поезије са оптиком Ловћенског песничког Светитеља“.

"Ако игде Данојлић, у поезији и у лирској прози, па и у понеком есеју, доспева до откривењских песничких увида, то је у његовом сталном уношењу у "цвијетно лоно (недро) природино“. За Његоша је природа Творевина, огледало и човековог Творца и Родитеља. Он је види и пева као Целину, као Једно. Код модерног песника, као што је Данојлић, тако не може бити, бар у полазишту. Он целину мора самостално назрети, раскрити, јер је пожелео да искуси непосредовано знање о последњим и првим стварима“, рекао је Хамовић.

Милован Данојлић је, према ријечима Ивана Негришорца, добри дух српске књижевности и културе. Он нас, увијек изнова, учи слободи и одговорности мишљења, подстиче да се не плашимо да слободно критички расуђујемо.
"Данојлић је добри дух јер се његов креативни, књижевни чин испоставља као израз такве слободе и одговорности која се неће устезати од најтежих и најмучнијих питања, оних питања око којих се укорењује и разраста, разгранава и оплођује српски народ и његова култура. Те своје бриге о народу и култури којој припада он се никада није застидео и од ње није одустао“, запазио је, поред осталог, Негришорац.

У својој бесједи, Милован Данојлић је рекао да је Пустињак са Цетиња носио, како проклетство тако и понос јединке рођене у грмену маленоме. Он је знао да се из тескобе и очајања, под притиском светског зла, чине самоубилачка преметања преко главе… Његов понос се хранио муком опстајања у убогој, одасвуд стешњеној земљи, а његова мука је налазила разрешење у учвршћивању личног и колективног самопоштовања. Све је знао и видео, било му је теже него нама данас. Наш највећи песник је у својој цетињској ковачници разгорео главњу чије су се искре развејале по животном простору његовог рода. Једна од тих искри пала је на дело данашњег награђеника, коме је остало да поверује како је ову почаст заслужио. Ако ни због чега другог оно због навике да у себи, заједно са невидљивим хором, понавља позив на борбу непрестану, и због своје убеђености да ће онај ко оклева и разграђа – изгубити оба света.

Свечаности у Народном позоришту присуствовале су бројне званице, међу којима су били академик Матија Бећковић, бивши министар културе Братислав Петковић, књижевник Рајко Петров Ного и други.

Награда ће овогодишњем добитнику бити уручена 12. маја, у Никшићу, на "Данима Светог Василија Острошког“. Досадашњи добитници су књижевници Миодраг Павловић, Рајко Петров Ного и Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије.