Читање Светог Јеванђеља од Луке 2, 1–14:
А у дане оне изађе заповијест од ћесара Августа да се попише сва васељена. Ово је био први попис за вријеме Киринејеве управе Сиријом. И иђаху сви да се попишу, свако у свој град. А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов, који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова, да се запише с Маријом, зарученом за њега женом која бјеше трудна. И кад ондје бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца, и пови га, и положи га у јасле; јер им не бијаше мјеста у гостионици. И бијаху пастири у ономе крају боравећи у пољу и чувајући стражу ноћу код стада својега. И гле, анђео Господњи стаде међу њих, и слава Господња обасја их; и испунише се страхом великим. И рече им анђео: Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику, која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову. И ово вам је знак: наћи ћете дијете повијено гдје лежи у јаслама. И уједампут са анђелом се појави мноштво војске небеске, који хваљаху Бога говорећи: слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља.

1. Пошто смо данас, благодаћу Божијом, три Литургије служили, не можемо дуго говорити о овом Јеванђељу.  Ипак управо нас Рођење нашег Спаситеља подстиче да макар нешто кратко кажемо. Шта значи то да је приликом рођења Господњег цели свијет пописан? Овде је јасно указано да је Онај у Телу дошао, да би изабране своје уписао у вечност. Насупрот томе о одбаченима reprobi] је преко пророка речено: „Нека буду избрисани из књиге живих, и са праведнима нека се не запишу“  (Пс. 68,29). Логично је такође да је Он рођен у Витлејему. Витлејем се може превести као „кућа хлеба“. Он сам каже: „Ја сам хљеб живи који сиђе с неба“ (Јн. 6,51). Место где је Господ рођен, већ је раније названо домом хлеба, јер је Онај који је опет окрепио дух изабраних унутрашњом ситошћу заправо требало да се тамо појави у телу. Није рођен у родитељском дому, већ на путу да се јасно покаже да је Он кроз човечију природу коју је узео такорећи рођен у туђини. Када кажем „у туђини“ не мислим на његову силу, него на Његову природу. Јер о Његовој сили је написано: „Својима дође“ (Јн. 1,11). У својој сопственој природи Он је зачет пре свих времена, у нашој природи се појавио у времену. Пошто се Онај који остаје заувек јавио као привремени, оно у шта је сишао представља за Њега нешто страно. А пошто је пророк рекао: „Да је свако тијело трава“ (Ис. 40,6), Оваплоћени је претворио нашу траву у пшеницу када за себе каже: „Ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане“ (Јн. 12:24). Стога се Он као новорођенче ставља у јасле да би житом свога тела ојачао све вернике као светиње, да не би морали да се лише хране вечног увида. Али шта друго значи да се анђео јавља будним пастирима и око њих сија слава Божија, осим да они који умеју да пажљиво воде стада верника заслужују да виде небеске ствари изнад свих других. Тиме што они сами ревносно бдију над стадом, небеска благодат им све богатије сија.

2. Али анђео објављује рођење цара, хорови анђела се придружују његовој објави, и са радошћу кличу: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.“ (Лк. 2, 14). Јер пре него што се Спаситељ наш родио у телу, живели смо у неслози са анђелима, од чије смо јасноће [claritate] и чистоће били услед првородног греха и услед свакодневних преступа далеко удаљени. Будући да нас је грех отуђио од Бога, анђели, грађани Божији, сматрали су нас странцима изван своје заједнице. Али пошто смо препознали нашег Цара, анђели су нас признали као своје суграђане. Пошто је Цар небески узео на себе наше земаљско тело, тај узвишени анђеоски свет више не презире нашу слабост. Анђели се поново мире са нама и више не мисле о претходној свађи; а оне које су најпре презирали као слабе и одбачене, сада их поштују као своје сапутнике. Због тога су Лот (уп. Пост 19,1) и Исус Навин (уп. ИНав. 5,15) пали на земљу пред анђелима и нису били спречени у томе. Али при откривењу Јован је желео да се пред анђелом баци на земљу, али га је анђео спречио у томе, говорећи: „Пази, немој! И ја сам слуга као и ти и као браћа твоја“ (Отк. 22,9). Зашто се људи тако клањају анђелима пре доласка Спаситеља и анђели притом ћуте, а потом избегавају овакву врсту поштовања? Постоји само један разлог: они се боје призора наше природе која лежи на земљи испред њих, коју [sc. природу] су најпре презирали, али је касније виде изнад себе узвишену. И нису се више усуђивали да због њене слабости ову природу презиру као нижу од њих, ону [sc. природу] коју обожавају далеко изнад себе у Цару небеском. Они више не мисле да је неприкладно да имају људе за сапутнике јер се изнад себе Богочовеку клањају. Побринимо се, дакле, љубљена браћо, да ништа не окаља нас, који смо, према вечном предзнању [aeterna praescientia], грађани Божији и слични Његовим анђелима. Очувајмо своје достојанство у начину живота. Нека нас ни неморал не окаља, нека нас ни срамотне мисли не оптуже, нека никаква злоба не нагриза наша срца, нека нас не једе рђа зависти, нека нас гордост не надима, нека нас никаква похлепа за земаљским задовољствима не зграби нити да нас обузме бес. Јер људи су називани „боговима“. Стога, чувај своје божанско достојанство од порока, јер ради тебе је Бог постао човек, који живи и влада у векове векова. Амин.

Изговорена пред народом у базилици блажене Дјеве Марије,
на дан Рођења Господњег

Превео Раде Кисић
 

Извор: Свевиђе (бр. 130)