На празник Светог Симеона Мироточивог, у сриједу 26. фебруара 2020. у Центру за културу у Беранама, одржана је свечана академија у славу Светог Симеона Мироточивог, коме је посвећен велељепни Храм у изградњи, у Беранама.

Светосимеоновском сабрању присуствовало је бројно свештенство и монаштво Епархије будимљанско-никшићке, као и велики број грађана Берана са којима и предсједник Општине г.-дин Драгослав Шћекић.

Традиционалну свечаност благословио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, честитајући велики празник наше свете Цркве.
Указао је на личност Светог Стефана Немање Симеона Мироточивог, који је, по Владикиним ријечима, као државник, војсковођа, ктитор, као студенички и светогорски подвижник, као Божји човјек и Светитељ био вођ и објединитељ свог народа, објединитељ српских земаља.

„Био је такав Божји угодник, који је створио државу и свој народ привео Христу. После упокојења, остао је присутан у свом народу, а вођ свог народа није био само за живота, него и после упокојења, када се објавио као светитељ, убрзо после његове блажене кончине. Измиритељ својих синова, над његовим моштима је Свети Сава измирио браћу Стефана и Вукана. То измирење је значило много за напредак нашег народа. Увијек нам је потребно измирење и данас нам је потребно“, рекао је Преосвећени Епископ Јоаникије.

Констатовао је да је Симеоново опредјељење за православље, иако је у дјетињству био крштен у латинској вјери, много допринјело да се српски народ окрене ка истоку, ка Цариграду и Јерусалиму, да се наслони на то велико јудеохришћанско јелинско наслеђе.
То је, устврдио је Владика, резултирало стварањем једне блиставе културе у оквиру шире културе православних словенских и грчких народа.

„Ми, овдје, имамо посебан разлог да прослављамо овај празник. Цио српски народ га слави, у сваком крају има нешто посебно, а ми овдје, у постојбини Немањића, подижемо храм Светом Симеону Мироточивом, први храм њему посвећен у Лимској долини и, можда, до сада, највећи храм посвећен овом Божјем угоднику. На такав начин слиједимо Светог Симеона као ктитора, а да бисмо га слиједили као ктитора морамо да се угледамо на њега, на његову вјеру, његову ревност,  његову оданост, његову богочежњивост и, посебно, на његову истрајност у вјери, у добрим дјелима“.

„Он је узрастао у свим врлинама, ослањајући се увијек на Христа и дао нама примјер да се на њега угледамо. Као што је био вођ за вријеме свог земаљског живота српском народу, тако је он, ако то можемо својим очима да видимо, нама који у Христа вјерујемо и који се држимо свете вјере православне, вођ и данас. Нарочито, када погледамо на ова народна догађања, на ове свете литије које су предузете да бисмо се одупрли једној великој неправди, а претвориле су се у праве свечаности. Колико је радости у тим литијама, то тумачимо на тај начин што вјерујемо и осјећамо, да су и анђели Божји са својим народом, који се бори за своју вјеру и да га предводе светитељи Божји, а међу њима Свети Симеон, који је присутан у нашем роду до данас и биће присутан као вожд и учитељ српског рода и у будуће вјекове, као што је био и до сада и још више, ако Бог да“, поручио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

Свечану бесједу произнио је архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганац у Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској.

О. Иларион је, најприје, захвалио на подршци, коју, како је казао, годинама народ из овог краја молитвено и на друге начине пружа Епархији рашко-призренској, која пролази кроз тешке године искушења, неизвјесности.

„У ове дане, посебно, највише нас надахњује и велику нам утеху пружа оно што видимо да се дешава у Црној Гори, у Митрополији црногорско-приморској. Видимо да наступа неко ново време, као да време и простор какав познајемо престаје да постоји, и као да се, за све оне који разумеју језик којим говори Његош, отвара једно ново историјско поглавље. Да заблагодаримо Богу што можемо, макар, мало да учествујемо у тој небеској радости, којом је Бог благословио Црну Гору у ове дане“, рекао је архимандрит Иларион.
Бесједио је, потом, о нашем Оцу, праоцу, „о ономе који нас је повео давно у литију која траје све до данашњег дана“, Светом Симеону Мироточивом кога  наша света Црква молитвено прославља на овај свети дан.

„Много пута смо изговорили његово име, много тога је написано, много тога се зна, па, ипак, Свети Симеон као једна небоземна личност, чудесна, је неухватљива за људски разум. Толико неспојивих ствари он обједињује у себи, а то говоре његови животописци како је он у много чему био двострук. Примио прво латинско крштење, а касније и православно. Био је државник и војсковођа, па је онда био војник Христов. Био је сав у пословима царства, да би се тог царства одрекао. Био је отац, јесте отац свима нама, али, занимљиво, да је постао отац баш због тога што је био спреман да буде духовни син свом телесном сину, Светом Оцу Сави, светогорском монаху“.

„Свети Симеон и Свети Сава проширују границе нашег народа. Где год су се појављивали врата су им била отворена. Где год да су долазили остављали су благослов и зато до дана данашњег Света Гора Атонска слави Светог Саву и Светог Симеона. У манастиру Ватопед, где су се њих двојица срели као монаси, када је Свети Симеон решио да се придружи свом сину на Светој Гори, тај сусрет Саве и Симеона, оца и сина или сина и оца, се прославља као празник у манастиру Ватопед. Народ који другим језиком говори прославља Светог Саву и Светог Симеона. И када ми кажемо Свети Симеон и Свети Сава они су Срби, монаси на Светој Гори и другим језиком који говоре кажу они су Светогорци. Они су оци, они су творци“, бесједио је игуман манастира Драганац, о. Иларион.

Поводом дивног и великог празника, уприличен је богат културно-умјетнички програм у којем су учествовали: Драгана Поповић на виолини уз клавирску пратњу Наталије Дјаченко, дјечји хор „Младенци“, вокалне солисткиње Јелена Ристић и Ања Боричић, хор „Свете мати Анастасије“, Анђела Брајовић, соло пјевач, Милета Пантовић, народни гуслар и пјевачки састав „Цар Душан Силни“.