Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије отворио је, у понедјељак 25. фебруара 2020. у Галерији Полимског музеја у Беранама, изложбу „Црна Гора – народ, језик, црква кроз историјска документа“, аутора Јована Маркуша, чији дизајн потписује Мирко Тољић.
Преосвећени Епископ је, приликом отварања изложбе, навео да је ово величанствен догађај и велики подухват, који је урађен у право вријеме.
„Овдје видимо Његошеву Црну Гору, ону Црну Гору коју је Његош препознао, опјевао, уздигао до српског Олимпа. Његошева ловћенска мисао је српска мисао, завјетна мисао, косовска мисао, а пошто се данас, понајвише говори о Цркви и пошто је Црква са својим народом изашла, не само пред лице јавности у Црној Гори, него пред лицем цијелог свијета, рећи ћу неколико ријечи о Цркви, која је надахнула наше претке, која је стварала Црну Гору, која је створила блиставу културу, која је родила Светог Петра и Његоша“, рекао је Владика.
Он се осврнуо на Митрополију црногорско-приморску, њену велику историју и улогу, коју је одиграла у стварању Црне Горе.
„Та се историја, добрим дијелом може ишчитати и из ове изложбе, али не треба сметнути с ума како је Митрополија саму себе доживљавала, дефинисала, у чему је нашла свој израз. Она је важан конститутивни дио Српске патријаршије, прво Жичке Архиепископије, касније Српске патријаршије и то се може пратити све до 1776. када се догодио онај страшни моменат укидања Пећке патријаршије“, рекао је Његово Преосвештенство.
Додао је да су све српске епископије, испод Саве и Дунава, потпале под Цариградску патријаршију. Укидање пећке патријаршије био је незаконит и насилни чин који, истакао је Владика, није признала једино Митрополија црногорска.
„Она је остала једини непокорени, слободни дио Пећке патријаршије од 1766. па надаље. Трајала је та борба за очување Патријаршије и за њу су витешки војевали црногорски митрополити Данило и посебно Василије. Није случајно да се, исте године, када се Василије Петровић упокојио у Петрограду, укида Патријаршија. Не треба заборавити да се, касније, Владика Сава Петровић борио за обновљење Пећке патријаршије. Имао је своје предлоге, нажалост, није у томе успио, али је Митрополија наставила свој живот, чувајући континуитет Пећке патријешије, односно СПЦ, улажући све да се очува народни идентитет и зато је она предузела тај подухват да створи државу и створила је. Митрополија је створила Црну Гору“, нагласио је Владика будимљанско-никшићки.
По завршетку Првог свјетског рата, када су се, по Владикиним ријечима, испунили услови да се обнови Пећка патријаршија сви њени епископи, на челу са Митрополитом Митрофаном Баном, дали су огроман допринос тој обнови.
„Посебну улогу је имао Митрополит Гаврило Дожић, тада пећки Митрополит, Кирило Митровић, такође, је дао свој допринос. Та тројица арехијереја, који су тада сачињавали епископат Митрополије црногорско-приморске, су дали огроман допринос обнови Пећке патријаршије, и не само они као архијереји, него уз подршку цијелог свештенства и цијелог народа. То је био велики догађај“, указао је Епископ Јоаникије.
Оцијенио је да је Цетиње од тада задобило толики углед. На Цетињу су остали српски архијереји, а около су биле грчке владике, које народ није прихватао, па су се околне српске покрајине, испод Саве и Дунава, везивале за Цетиње.
„Народ је гледао у Цетиње као у лучу слободе или како је Свети Петар Цетињски говорио у „искру славеносербске слободе“. Митрополија нити је кад тражила, нити је кад жељела да буде аутокефална у односу на СПЦ и никада ни од кога није тражила аутокефалност. Она је само проглашена аутокефалном од стране свјетске власти, од стране књаза Николе, али је она и тада била, у потпуности, српска по свом идентитету, по својој идеји“.
„У канонско-правном погледу ту не може бити говора ни о каквој аутокефалности, него је само тако названа од стране свјетске власти, а њена идеја је била да се у потпуности осамостали, да покаже своју независност од Цариградске патријаршије, која је жељела да све ове епископије потчини себи“, нагласио је Владика Јоаникије.
У борби да опстане Митрополија је, оцијенио је он, имала подршку од Русије. Када је дошло вријеме, сав свој духовни капитал Митрополија је уложила у обнову Пећке патријаршије.
„Та борба се развила и кроз друге видове, кроз црногорску просвету, политику, кроз институције и тадашња гласила, која су штампана на Цетињу. То се може видјети свуда и на сваком мјесту, а овдје су одабрани најкарактеристичнији, најупечатљивији дјелови. У овом времену, када се просипа толико лажи, обмана, подметања о историји Митрополије црногорско-приморске и о њеном статусу у доба кнежевине и краљевине Црне Горе, треба подсјетити, и овом приликом, да је Црна Гора себе самоодређивала као српску државу“, закључио је Преопсвећени Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
Изложба је уприличена у организацији: Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, Епархије будимљанско-никшићке и Полимског музеја.
Пред бројним беранском публиком говорили су: проф. др Драго Перовић, проф. др Јелица Стојановић, предсједник Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори и аутор изложбе Јован Б. Маркуш. Вече је водио Веско Драговић.
