На празник светог свештеномученика Харалампија у цркви Николаја Мирликијског у Никољцу, у Бијелом Пољу у петак, 23. фебруара, Литургију је служио игуман манастира Блишково Владислав Цветковић. Саслуживали су му протојереј ставрофор Мираш Богавац, протојереји Дарко Пејић и Зоран Бубања, игуман манастира Златеш Николај Стаматовић, и јереји Никола Скопљак, Милош Цицмић и Стефан Миловановић.
Послије Литургије и причешћа спроведен је стари обичај да се дио моштију, које се чувају у том храму, приликом освећења полажу у воду, послије чега се вода уз дио памука у којем су чуване, дијели вјерницима, како би пијењем воде примили благослов овог светила цркве из првих вијекова хришћанства.
У бесједи вјерном народу који се окупио у великом броју, о. Дарко је човјеков живот без Бога упоредио са пустињом, без воде и хране, питајући шта може да је оживи.
„ Прво што је потребно да свако од нас уради је као онај Цариник који је стајао у дну храма, бијући се у прса и говорећи: „Боже милостив буди мени грешном“. Та ријеч побуђује човјека, његове мисли, срце, ум и цијело биће да се потресе, постиди себе грешног, прљавог, сувог, безводног и беживотног и да пусти сузу покајницу, која када падне на пустињу срца нашега и учини да она почне да оживљава.
Та прва суза покајница ће довести човјека покајању као оног Блудног сина, који је оставио оца својег и отишао далеко, и и којег је, како би наш народ рекао за отпалог човјека `узео ђаво под своје`. Али када је допустио Бог човјеку да се удаљи од њега, није га оставио без дарова, оставио му је савјест, ту сузу и покајање. И рече тај син себи: Погледај до чега сам дошао, отићи су оцу своме и рећи: `Оче сагријеших небу и теби, нисам више достојан да се назовем твојим сином, и немој ме примити као сина, већ као слугу свога, само да будем уз тебе`.
То се дешава, браћо и сестре, када покајање рађа и буди савјест, која нас враћа Богу. Е онда крену потоци суза и оживи пустиња која се звала наше срце. И учини да израсте дрвеће разно и донесе разне плодове од којих се човјек насити. Али та оаза коју је својим крацима направио у пустињи истиче и шири се по пустињи и чини да и други долазе и нађу воду. И тако један за другога, брат за брата, а онда у ту оазу очишћену и омивену покајањем силази Господ. Долази Бог и онда нема више пустиње, све постаје првобитни рај. Када човјек осјети близину Бога, онда му је све остало небитно. Међутим, када не осјећа Бога, све му је битно осим њега. Онда трчи за земљом, за богаством, згазиће и брата и пријатеља, похулиће и одрећи ће се. А када има Бога има све и ништа му не треба“, бесједио је о. Дарко.
Он је подсјетио да су мучитељи Светом Георгију обули гвоздене ципеле, са клиновима окренутим на горе, од чега су му одмах раскрвариле ноге.
„ А један војник га је свезао за коња, да га води кроз град и наруга се слузи Христовом. А он тако намучен и страдао трчи и претиче коњаника и узвикује: `Трчи Георгије да задобијеш вијенац`. Њему ништа друго није било битно, није осјећао ни страдање, и није га могла ни глад ни жеђ, завист ни мржња одвојити од Христа којег је видио на крају и ка којем је трчао.
Велика мучења је претрпио и Свети Свештеномученик Харалампије, којег су мучитељи, виђевиш бијелог старца, молили да се одрекне Христа и поштеди своју старост.
„ А он им каже: „ Мени је Христос све. Зар у старости својој, када сам цијели живот био његов, зар сада да га се одрекнем“. И пострадао за Христа, не дајући Христа ни за шта. Њему је Христос био све. Свакоме од нас треба да буде тако“ , бесједио је о. Дарко.
