У организацији Епархије будимљанско-никшићке и Црквене општине Беране, у суботу 3. децембра 2016, у Полимском музеју у Беранама, одржано је вече посвећено сјећању на Влајка Ћулафића.

Пјесник, афористичар, публициста, дугогодишњи предсједник Црквене општине Беране и предсједник Одбора за изградњу храма Светог Симеона Мироточивог у Беранама, главни уредник часописа "Свевиђе",а надасве велики човјек и врсни интелектуалацВлајко Ћулафић, сабрао је снагом свог духа и дјела велики број пријатеља, поштовалаца и својих суграђана на вечери посвећеној њему у спомен.
Вечери је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, предсједник Општине Беране са руководством, као и чланови породице нашег уваженог књижевника.

Вече сјећања, нешто више од пола године након упокојења, било је лијепа и топла прилика за још један сусрет са Влајковим бићем и духом,кроз ријечи и кроз његове стихове.

О Ћулафићевом стваралаштву говорио је књижевник Милутин Мићовић. Он је казаода је Влајко био пјесник који је познавао свој народ, познавао тајну језика, дубоко осјећао потресну судбину свог народа и то свакодневноизговарао.

"Влајко Ћулафић је припадао генерацијикоја је доживјела један битан преображај. Ми смо, наиме,одрасли увремену у ком је владала социјална и материјалистичка идеја, гдје је памћење народа било прилично зарушено, а форсиран је ентузијазам земаљске природе, изградње, петогодишњих и десетогодишњих планова, напредне данашњице. Кроз тај,материјално добро организован живот пројавила се, ипак, унутрашња рупа и уздрмао се темељ, а људи духовно осјетљивији почели су да траже свој ослонац. Цио живот човјеков састоји у тражењу ослонца, јер ослонац је нешто много дубље, суптилније, више и значајније од грађанског положаја“.

"Влајко Ћулафић припада изабраним људима из те генерације који су видјели да у тој епохалној идеологији, која је била обузела наш православно-словенски народ, има нешто„труло“ и недовољно, па се морало тражити дубље,ићи својим путем и доћи до ослонца до кога су долазили људи у нашем народу. Кроз то тражење обновила се свијест, унутрашњи духовни континуитет и благодарећи, управо, том наслеђу идејног, духовног, боготражитељског ума откриле су се јаме у нашем памћењу, у нашем животу. Из тих простора, из тог самосазнања, из тог обрта у духу, рекао бих, потекла је Влајкова пјесничка ријеч и самосазнање, које се више тиче колективног стања народа и судбине, него њега лично“, оцијенио је Мићовић.

У том моделу писања и разумијевања он је имао узоре и истомишљенике, који су на исти начин забринути и слично размишљају. Иако су далеко један од другог по духу су блиски, па је Влајков сродник по духу био Момир Војводић,човјек сличне судбине, сличног духа, погорелац са Косова, са великом раном, болом и осјећањем трагичне судбине српског народа.

"У таквом једном простору ишчашења из првобитног зглоба и ослонца, кад све бјежи само од себе, кад але узимају власт и разарају органски поредак и дух човјеков, Влајко је направио жестоку, можда најжешћу друштвену критику времена, памћења и онога што човјек и народ носи у самозабораву. Грабећи да му буде боље и љепше, да буде задовољнији иза њега остаје рупа, никад не смијући да се суочи са собом. А то суочење са собом је основни смисао културе, посебно поезије, и религије. Влајко није подучавао као што подучава религија, он је пјесник, који је показивао и откривао. Влајко је пјесник слободе, надахнућа и беспоштедне критике“, рекао је Милутин Мићовић, који је своје мишљење о Ћулафићевом стваралаштву поткријепио стиховима из пјесничке књиге „Утва златокрила“.

Од удеса сопственог народаи од свог, Влајко селијечио и бранио хумором, рекаоје Мићовић, осврнувши се и на његов афористичкиангажман и ангажоване хумористичке стихове.

"Они су лакшег садржаја, али прилично добро казују о Влајку Ћулафићу као човјеку који је живио међу нама, борио се са духовним проблемима,које носи човјек одабраног духа“, истакао је Мићовић.

Своју бесједу завршио је стиховима Ћулафићеве пјесме "Молитва Богородици Тројеручици Хиландарској“ у којој је, како је казао, такође, присутан ад,али ад који мобилише дух и производи вапај за молитву.

"Влајкова религиозна поезија извире из "пакла“, али он је и у "паклу“ имао осјећај идеје благодати духовног свијета који човјека обнавља из корјена“, закључио је Милутин Мићовић.

Вече посвећено сјећању на Влајка Ћулафића употпунио је наступ хора Свете мати Анастасије из Берана, а програм су водили и казивали Влајкове стихове Јелена Божовић и Васко Драговић.