На Новом бежанијском гробљу у Београду, у четвртак 1. децембра 2016, сахрањени су земни остаци новопрестављеног слуге Божјег Момчила Савовог Мићовића.

Опијело у цркви Светог апостола Томе на Новом бежанијском гробљу, служио је Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Арсеније, викар Патријарха српског уз саслужење Епископа будимљанско-никчићког Г. Јоаникија и бројног свештенства и монаштва Митрополије црногорско-приморске, Епархија будимљанско-никшићке, милешевске и других Епархија наше Цркве.

Послије одслуженог опијела, ријечи утјехе и наде члановима породице, родбини, пријатељима, кумовима и поштоваоцима покојног Момчила Мићовића, професора у пензији, упутио је Преосвећени Епископ Арсеније. Владика је казао да се хришћани са помијешаним осјећањима опраштају од својих најмилијих, осјећајући, најприје, тугу због растанка са вољенима са којима су имали живу и нераскидиву заједницу, а у исто вријеме и радују се, јер знају да је овај растанак привремен и да ће се опет видјети у Царству Божјем.

"По нашим људским мерилима, често, нечији живот сматрамо кратким и да смо се сувише рано опростили од нашег најдражег, али, у Божјим очима и Божјим мерилом, човек се мери вечношћу, мери се Царством Божјим. Управо је то дошао да нам саопшти, да нам каже Господ наш Исус Христос, примивши људску природу, поставши један од нас и Његово Јеванђеље јесте, управо, реч о животу вечном. Зато и каже Свети апостол Павле да ми хришћани не треба да тугујемо као они који немају наде, јер они који не верују у Христа, не верују у васкрсење Његово, не верују у живот вечни немају чему да се надају, али ми који верујемо у Христа, који верујемо да је Он васкрсао из мртвих и да је нама даровао живот вечни не требамо да тугујемо, већ да се радујемо Његовом другом доласку и свеопштем васкрсењу из мртвих, јер ћемо опет срести наше најмилије и најдраже са којима смо се растали“.

"Пратимо, данас, брата нашег Момчила на пут вечности, на пут који му је уготовљен, како смо чули у Псалму. Сабрали смо се овде да га испратимо и да се помолимо да му Господ дарује Царство Божје и обиталиште души његовој у насељима праведних, као што смо чули у молитвама опела. Нека би Господ брату нашем Момчилу даровао Царство Божје и вечни живот у рајском насељу, у наручју праотаца Аврама, Исака и Јакова, у наручју Христовом, а најмилијима његовим породици, пријатељима и родбини да Господ дарује утеху због овог растанка, али и наду на васкрсење и веру да ће се поново сусрети са њим у Царству Божјем“, рекао је Епископ Арсеније.

Од дугогодишњег пријатеља, професора Момчила Мићовића бираним ријечима опростио се проф. др Милан Радуловић, који је казао да је он био скроман и тих човјек, без великих амбиција и уплитања у политику и јавни рад. Момчило није био само професор, него и научник, па ће његове књиге, према Радуловићем ријечима, младим српским етнолозима и антрополозима бити узор како се темељно и прибрано пише о једном патријархалном свијету који полако нестаје.

"Бавио се историјом, етнологијом, антропологијом, антропогеографијом. Написао је четири књиге од којих су три објављене. То су књиге које су посвећене његовом братству и завичају. Књига "Мићовићи из Бањана“ је диван иконостас исклесан од речи. "Приградина“ и "Бањани“ су велике студије о његовом завичају. Имао је изузетан сензибилитет да разуме патријархалну културу. Желео је да тим књигама остави свом потомству сведочење о свету, о људима, о једној цивилизацији, која је некад постојала, па је временом, кроз историју, минула. Завршио је и књигу о Његошу, коју није дочекао да држи у рукама, али као што је живео са својим прецима које је описао у овима књигама, тако је од ране младости живео и са Његошем. Сумње немам да ће то бити, такође, темељна и храбра књига као и претходне“, рекао је Радуловић.

У име у име Бањана и Приграђана, Момчиловог родног мјеста, последњи поздрав и захвалност за љубав коју је гајио према свом завичају, упутио је професор Веселин Матовић. Матовић је казао да се Момчилов животни пут не разликује много од животних путева на хиљаде оних који су из ломне Херцеговине из Црне Горе,вођени жељом за знањем и бољим животом, дошли у српску престоницу и у њој остали заувијек. Ипак, Момчило се, према Матовићевим ријечима, од многих разликовао по величини свог духа, љепоти душе, снази ума, по ширини и пуноћи свог срца.

"Такви људи ријетко се сретају, али се никад не заборављају. Не бих говорио о људској љепоти Момчила Мићовића, нити о његовом стваралачком дјелу. О томе ће кроз времена говорити и умнији и умније. Ја сам данас ту, драги наш Момчило, да ти пренесем, у име твојих Бањана и твојих Приграђана, последњи поздрав и да ти у њихово и у своје име кажем једно велико хвала за твоју неизмјерну љубав коју си гајио према свом завичају. И, заиста, ријетки су примјери људи који су толико вољели свој завичај, који су га тако посјећивали и бринули о њему, али и његов завичај је њега волио“.

"Данас је много тужна, драги Момо, наша Пригардина. Одавно те није било у њој не што си је заборавио него што ти болест није дозвољавала да дођеш, да још једном посјетиш твој родитељски дом, да још једном обиђеш онај сваки камен, оно свако дрво које си садио, његовао, поткресавао, да се сретнеш са својим пријатељима и комшијама“.

"У своје име ти се, посебно, захваљујем, јер за мене ниси не само комшија, кум и пријатељ с којим сам много друговао и много лијепих дана провео, него си био мој учитељ и путовођа. Од дјетињства сам за тобом пристајао да бих нешто сазнао, а касније кад сам дошао у Београд да студирам ти си ме сачекао, уписао на факултет, научио многим стварима, старао се о мени као о брату. И касније, током цијелог живота, кад год би се срели, дуго смо о свему причали и никад причу нијесмо довршили. Нека и ова остане недовршена“, поручио је Матовић.
На великој очинској љубави са којом је,у браку са супругом Душанком, подизао дјецу и био им велика подршка, захвалио је, у име породице Мићовић, син Стојан.

"Био си професор књижевности, али и резервни официр из Билеће, историчар, публициста, новинар. Живео си да би се жртвовао за друге, за своје родитеље, за ближње и за породицу. Увек сам био поносан што сам твој син и радо сам говорио да сам син Мома Савова, али ме је посебна радост обузимала када би ми твоји ђаци прилазили, питајући: Јеси ли ти Његошев син? Твоју величину београдска омладина није могла другачије, а боље и јасније да опише него поређењем са овим славним песником. Био си строг, али и веома правичан професор, припадник старе школе која са твојим одласком полако нестаје“, рекао је Стојан Мићовић.

Момчило Мићовић, брат Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, рођен је 1945. у Приградини код Никшића. Школовао се у Велимљу, Билећи, Никшићу и Београду, гдје је дипломирао српски језик и књижевност на Филолошком факултету. Бавећи се педагошким радом објављивао је прилоге у дневној штампи и периодици. Један је од сарадника Лексикона новинарства. Објавио је монографска дјела Мићовићи из Бањана, Школа за бродарство, Приградина у времену и простору, студију педагошко-реформаторског курса Школа препорода и био сарадник у Љетопису Бањана и Рудињана.