Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Преподобног Данила Столпника, у суботу 24. децембра 2016, Свету Архијерејску Литургију, у храму Светог свештеномученика Атиногена на Вучјем долу.
Преосвећеном Епископу у Светој Литургији, коју је служио поводом двогодишњице упокојења Горана Табаковића, ктитора храма на Вучјем долу, саслуживало је свештенство и монаштво наше Епархије.
Литургијском сабрању,у недавно освештаној светињи, на крвавом и славном Вучјем долу, присуствовао је вјерни народ оближњих мјеста Црне Горе и Херцеговине, којима се ријечима архипастирске бесједе обратио Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
Владика је казао да се на овај свети дан молитвено сјећамо Светог свештеномученика Атиногена, коме је овај свети храм посвећен, као и оних који су пострадали за Крст часни и слободу златну на Вучјем долу, опјеваном и прослављеном, а са истим дивним споменом сјећамо се и оних који су се уградили у ову светињу а, већ, су отишли пред лице Божје.
„Има их више, али, данас,овдје, нарочито, помињемо Горана Табаковића који је ктитор овог светог храма, заједно са својом породицом и са многим другим градитељима ове светиње. Њега посебно помињемо као ктитора, јер је од свег срца себе уградио у ову светињу, а кад га је стигла болест није допустио да градња храмастане, већ је оставио завештање свом брату и породици да наставе“.
„Покојни Горан, његова породица Табаковић и брат му Југослав, највећи су приложници и зато их титулишемо као ктиторе овог светог храма. Цио камен који је уграђен у овај свети храм рад је њихових руку“, подсјетио је Владика на ктиторско дјело честитог хришћанина и великог добротвора Цркве, покојног Горана Табаковића.
Човјек који мисли на вјечност и везује се у овом свијету за Христа, за храм Божји и за светињу Божју, његов спомен, нагласио је Преосвећени Епископ Јоаникије, блиста, а упокојење таквих праведника није смрт него прелазак у нови живот.
„Умиру, заправо, они који у овом свијету мисле само на себе, на оно што је земаљско, привремено, пролазно, а то је одлика земаљског живота који је одвојен од Бога. Када човјек мисли на Бога, на оно што је божанско и вјечно, када се везује за светињу, он у тој светињи и у тој свјетлости живи и кад оде из овог живота у нови живот, јер иде у наручје Божје“.
„Знали су то наши преци и они који су гинули на овом мјесту опјеваном, на Вучјем долу крвавом, за Крст часни и слободу златну против мрског освајача, који нас је газио пет вјекова, али није могао погазити завјет слободе у нашем народу и памћење оне прве славе коју смо задобили у вријеме краљевине и царства српског. То памћење, драга браћо и сестре, нас подстаче те ову светињу подигосмо, и сјећање на јунаке, мученике, на оне младиће јунаке који крв своју пролише на Вучјем долу и из те крви подиже се овај храм“, рекао је Његово Преосвештенство, поручујући да сваки онај приложник, који се уграђивао у овај свети храм, одуживао је дуг и испуњавао завјет према нашим прецима који су крв своју пролили, не само на Вучјем долу, него и у оној двадесетогодишњој крвавој епопеји ослобођења Херцеговине.
„Нека овај данашњи спомен буде на радост нашем ктитору Горану Табаковићу на небесима, монаху Теодору, сабрату манастира Косијерево, који се радовао изградњи ове светиње али, нажалост, свој живот земаљски изгуби уочи освећења овог храма, те смо га помињали заједно са јунацима вучедолским. Ниједно велико дјело не бива без жртве, а ове жртве су свијетле. Нека Господ упокоји Горанову душу, душу монаха Теодора, свих оних које поменусмо овдје, свих јунака крстоносаца Вучедолске битке, а вама, драга браћо и сестре, нека буде на здравље и на спасење, нарочито породици Табаковић, нека Господ Бог да здравља и напретка, среће и задовољства, умножење сваког добра у њиховом дому“, закључио је, на крају своје бесједе, Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
