У цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, у суботу, 2. јануара 2016, на празник Светог Игњатија Богоносца, Светог Данила Другог Арх. Српског и Претпразништво Рождества, Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Мираш Богавац уз саслужење протојереја Дарка Пејића и јереја Николе Скопљака.

Обраћајући се вјерном народу након прочитаног Јеванђеља о. Дарко Пејић је подјестио вјернике да се поред Игњатија Богоносца прославља и један од највећих српских архијереја, светитеља иугодника – Свети архиепсикоп Данило Други, рођен крајем 13. Вијека и немамо ближе податке о мјесту рођења.
“Међутим, све остало послије о његовом животу је велико и славно и дивно. Био је савременик, учитељ и савјетник четворице великих српских владара, Драгутина, Милутина, СветогСтефана Дечанског и Цара Душана. Тринаест година је управљао српском црквом као њен арихијереј и архиепископ, од 1324. до 1327, када се упокојио. Проживио је много тога што је проживио и страдални наш народ, бранио је манастир Хиландар од каталонских пљачкаша и гусара и то не само молитвоми ријечју него и мачем. Надгледао је и пратио зидање Високих Дечана. Сматра се да је ту врхунац срспке средњовјековне архитектуре, чији је неимар Фра Вито Которанин, који се, када је завршио Високе Дечане потписао на праг да би се име што прије избрисало. Међутим, не могу се избрисати велика и дивна дјела. Свети архиепископ Данило Други сам је био неимар. Он је дозидао дио Пећке Патријаршије.

Оно због чега смо се ми јутрос између осталог окупили овдје је да се опоменемо и сјетимо да је он прије избора за архиепископа српског био епископ хумски, да је столовао у овоме светоме храму, да земља и камен на којем стојимо и наслањамо су света земља и свети камен, јер су га походили и у њему служили, и за свој народ и сво хришћанство Богу се молилиизмеђу осталих и архиепископ Данило Други. Он је са краљем Милутином проширио ову цркву, фрескописао и пренио сједиште епископије, будући да је првобитносједиште било у манастиру Пресвете Богородице у Стону код Дубровника, али због све већег притиска католика на православље пренијето је сједиште у унутрашњост и он је имао велику борбу најприје са богумилима, а онда и са католицима да сачува чисту вјеру православну. Написао је житија српских краљева и безбројна друга дјела, међутим, није се много тога сачувало, али оно што се сачувало учинило је да српска средњовјековна књижевност уђе у сами врх књижевности тога доба, и постало образац српском народу како се биљежи и чува и памти ријеч Божја. Он је, драга браћо и сестре, творац оне чувене лозе Немањића – родослова, он га је насликао и записао и безброј других чуда и добара које је учинио и чини до дана данашњег и чиниће до краја времена”, бесједио је о. Дарко.