У Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, у суботу 12. децембра 2015, одржан је пјеснички сабор „Луча“, који су, у оквиру традиционалне књижевне манифистације „Дани Његошеви“, а поводом обиљежавања 170 година од објављивања „Луче микрокозме, организовали Књижевно друштво „Његош“ и Српски национални савјет Црне Горе.

Након композиције „Востани Сербие“ у извођењу хора Светог новомученика Станка из Никшића, којим диригује проф. Ленка Дурутовић, обратио се Милутин Мићовић, предсједник Књижевног друштва „Његош“, поздрављајући велико његошевско пјесничко сабрање, посебно др Ивана Негришорца, предсједника Матице српске и Момчила Вуксановића, предсједника Српског националног савјета Црне Горе, суорганизатора овогодишње манифестације „Дани Његошеви“.

„Хвала вам што сте се у овако великом броју вечерас окупили. То је огромна љепота, то је огромно људско срце и народно које се ником не предаје, али се препоручује оним најдубљим вредностима, оној сили која од човјека ствара слободног човјека, слободне људе. Као што је Његош у великој тјескоби, у мученију, такав се подвиг кроз Његоша десио и кроз владике Петровића, који нас окупљају сад овдје. Ми смо сви сјеме тих владика и те слободе која се окретала небу и није зазирала, није дала пријемство никада окупатору него је изнутра, ослањајући се на Бога и на Небески благослов, достизала ту слободу да се окрене сопственом постојању и Небеском озарењу“.

„Ми смо вечерас овдје у сабору Његошеве Луче, Луче која је обасјала човјека и човјечанство изнутра. Једина држава у српском народу која се није распала у последњих 150 година то је држава коју је створио Његош својим пјесничким језиком. Та држава стоји и обнавља се изнутра и њу сви поштују и уграђују се у њу сви који имају осјећање слободе и осјећање достојанства човјековог. У тој држави, у тој кући никоме није тијесно и сви Срби могу да се нађу и уђу у ту кућу и да се виде и да се огрију на том огњу који је Његош зажегао благодарећи небеском огњу који је увијек жив, актуелан, свјеж и бескрајно лијеп“, рекао је Мићовић.

Свечану бесједу одржао је Иван Негришорац, преносећи пјесничком сабрању поздраве наше најстарије књижевне, културне и научне институције. Он је поручио да на Матицу српску увијек могу рачунати у складу са оним опредјељењем да се треба борити, чак, и у ситуацији када нам се чини да нема изгледа на успјех, али, са вјером у Бога, све је могуће.

Он је, говорећи о везаности нашег најевећег пјесника за Матицу српску, подсјетио да је први критички текст о Његошу, поводом изласка „Пустињака цетињског“ изашао у Летопису Матице српске. Написао ге је Теодор Павловић, први секретар Матице српске, који је поетско-историјски ситуирао мјесто Његоша у развојном процесу и означио га као пјесника романтичара, који наговјештава нешто ново у српској књижевности и култури.

„У Летопису је 1837. године изишла Његошева песма, написана поводом смрти једног од утемељивача претходне, класицистичке епохе у српском песништву Лукијана Мушицког, потом излазе и друга дела у два наврата, алегоријска новела „Сан на Божић“ и песма „Вечерња молитва“, чије ауторство филолози стављају под знак питања. Дакле, Летопис Матице српске је Његош осећао као свој часопис. Матицу српску је осећао као своју институцију и то је потврдио већ 1845. године када је уплатио 100 форинти да би постао и члан Матице српске. Почетком 1846. године,на заседању Матице српске, Владика Петар II Петровић Његош је постао и члан Матице српске. 1847. године, када је изишао и „Горски вијенац“, он је пет примерака „Горског вијенца“ и један примјерак „Луче микрокозма“ поклонио Библиотеци Матице српске. Те 1846, када Његош улази у Матицу српску, потврђује се оно што је Матице од самог почетка, по свом опредељењу требала да буде, саборна установа српске културе, на начин онако како је то у Српској Православној Цркви чињено, дакле, као једном саборном месту свих Срба. Тако је и Матица желела да, бар у сфери културе, то буде. Како се то манифестовало – тако што су се све српске владарске породице нашле у Матици српској“, рекао је Негришорац.

Негришорац је нагласио да у српском народу мора постојати мјесто на којем можемо да се огледнемо и направимо планове шта чинити и у тешким ситуацијама.

„То место, свакако, јесте Црква, али је добро да, осим тог места, буде још неко место на којем можемо да се погледамо у очи и да направимо планове о томе шта чинити, чак и када смо међусобно, некако, завађени, кад се не гледамо радо, али да постоји неко место помирења, у којем ћемо испитати своје срце и рећи шта даље ваља свако од нас да чини са собом, а шта и заједнички“.
„Једно такво место на којем можемо да се сви огледнемо јесте, свакако, Његош. Све што је он учинио и као књижевник, од свега што нам је и најдоступније у тим величанственим стиховима, који одјекују и дан данас у свима нама, али и у његовом делу владарском и владичанском, ту увек налазимо јасних трагова о тома како треба поступати у тешким ситуацијама, па има и јасних порука о томе шта и данас чинити. Тражећи те паралеле између оног времена Његошевог и оног времена Владике Данила, који је изрекао онај знаменити стих који важи и дан-данас, стих „Нека буде што бити не може“, казао је у својој бесједи др Иван Негришорац.

У пјесничком сабору „Луча“ своје стихове казивали су најпознатији српски пјесници: Благоје Баковић, Будимир Дубак, Новица Ђурић, Ранко Јововић, Вишња Косовић, Зоран Костић, Илија Лакушић, Андрија Радуловић, Игор Ремс и Селимир Радуловић.

Вече су употпунили: гуслар Бошко Вујачић, етно појац Бојана Марковић уз гитарску пратњу Слободана Богдановића, а програм је водила пјесникиња Милица Бакрач.