Коментаришући изјаве владајућих структура у Црној Гори, да Црква нема право да говори о предстојећим изборима, др Владимир Лепосавић, члан правног тима Митрополије црногорско-приморске је закључио да би то значило да Црква нема право да се одреди према спорном Закону о слободи вјероисповјести који се директно на њу односи односно да нема право да се одреди према спровођењу грубо дискриминаторске политике званичне власти.
”На тај начин”, констатује др Лепосавић, ”Цркви се оспорава чак и право на слободу говора”.
”И ових дана се показује циљ због које је донијет овај Закон и как је замишљено да тај правни акт дјелује – а то није да штити вјерске слободе него да их практично укине. Сада се од Цркве тражи да заћути, да се одрекне свих својих основних права, и она и њени вјерници, и да се тако, дакле ћутке, сагласи са насиљем, правним насиљем, а и овим физичким, које се спорадично али системски и циљано спроводи над њом”.
Подсјећајући слушаоце Радио ”Светигоре” на претходно вођене преговоре експертских тимова Митрополије црногорско-приморске и Владе Црне Горе, он истиче да је у те преговоре Црква ушла отворено, без икаквих калкулација.
”Желим само да подсјетим на то да поводом минулих преговора Црква није изашла, како је то уобичајено за преговарачке процесе, са више захтјева да би добила мање, јер се увијек у преговорима од нечега одступа, да би то мање било заправо оно што је хтјела. Није било никаквог калкулисања. Од првог момента Црква је изразила минимум својих захтјева настојала да буде максимално конструктивна, јер су грађани од почетка тражили да се Закон укине и повуче, међутим, Црква је, разумијевајући позицију политичких власти и друго, свела захтјев свог вјерног народа на те минималне измјене Закона. Оне су одбијене тако што је од шест тражених чланова за измјене, понуђено да се измијене два и то у потпуности нефункционално, што не ријешава проблем и не отклања опасност, то је свима било јасно. Послије свега тога, Цркви је само остало право на јавну ријеч, право на слободу говора, дакле да се одреди према овоме и она то чини”.
Позивајући се на документа међународних тијела, посебно ОЕБС-a и Уједињених нација, он подсјећа да слобода вјероисповјести подразумијева и у себе укључује слободу говора, као једног од основних људских права и слобода.
”Врло је важно да се слобода вјероисповјести, како је то назначено и у документима међународних тијела, поготово стандардима OEБС-a и УН-а, да слобода вјероисповјести подразумијева и у себе укључује слободу говора. Ако искључимо слободу говора и право на јавну ријеч, онда нема ни слободе вјероисповјести. Европски суд за људска права, на примјер, када утврди да је прекршена слобода окупљања или слобода удруживања, он аутоматски подразумијева да је самим тим прекршено и право на слободу говора. Дакле, слобода говора је такозвано право-средство и оно служи за остваривање многих других права. Дакле, незамисливо је у том смислу да се слобода вјероисповјести гарантује некоме, а да се притом подразумијева да тај неко ћути”.
Лепосавић додаје да закон није измијењен, нити је било воље да се он измијени онако како су то тражили вјерници и Црква од почетка, те је самим тим Црква доведена у ситуацију да мора да искористи своје право на самоодбрану.
”Она то ради наравно мирним путем, демократским путем, говорећи свој став без улажења у конкретне страначке борбе, и то је природна ситуација да се онај кога се тиче неки акт и нека политика о томе изјасни. Све друго би била ситуација у којој Црква не постоји. А Црква не може и не жели да престане да постоји. Мислим да је и циљ овог закона да Православна црква не постоји. Да постоји нешто што ће се можда звати Црква или нека институција која ће носити такво име, а да у суштини немамо духовну и вјерску институцију какву данас имамо, и да је немамо са оном улогом коју она има, а та улога је, рекао бих, за Црну Гору управо супротно од онога што власт говори – спасоносна”.
Анализирајући претходне периоде и неке битне и тешке политичке моменте, и подсјећајући слушаоце на догађаје везане за референдум о самосталности и претходне изборе, он је рекао да је за сво то вријеме Црква остала уздржана и да се држала принципа одвојености цркве и државе, што је, како каже, у једној од недавних изјава признао и предсједник државе.
”Црква не само да се није мијешала у смислу да производи неку додатну тензију, него је такве тензије управо спуштала. Ми се сјећамо позива, а на то је недавно подсјетио и наш Митрополит, да је управо он био тај који је на претходним изборима позвао све вјернике да,б ез обзира на незадовољство, сви остану мирни, да остану у својим домовима и избјегну сукобе, па и по цијену тога да њихова политичка воља не буде остварена ако је то био начин”.
Иако има одређену дозу разумијевања за то да политичке изјаве у предизборној кампањи буду мало наглашеније и јаче, јер то је, како каже, општа појава, др Лепосавић сматра да је премијер Марковић последњом изјавом изазвао бројне негативне реакције у црногорском друштву и да би се изјава попут његове итекако могла схватити као пријетња одузимања и угрожавања преосталих основних људских права.
”Мислим да ово превазилази мјере прихватљивог и видим да су реакције у широј јавности такве, те да је од грађана и вјерника ова изјава апсолутно доживљена као пријетња. Ја бих рекао да су ту спорне три ствари. Прво, најава да у Црној Гори после евентуалне побједе владајуће коалиције ништа неће бити исто. Шта то значи? Да ће се у том смислу спроводити, не знамо до краја шта је мислио, да ли прогон, да ли је притисак на људе да више немају увјерења која имају или да их се одрекну? Дакле, шта то значи да ништа неће бити исто, шта се тиме најављује? Друго, најава да ће се свештеници вратити у цркве и у манастире, шта то значи? Да ли ће им бити одузета и слобода кретања, да ли ће бити направљен гето или нека врста црквенох апартхејда, првог у историји? Даље, изјављено је да свештенство неће више бити у поворкама, шта то значи? Да ли ће се у новој Црној Гори ограничити слобода окупљања, да ли неће бити поворки уопште? Да ли ће и слобода говора бити укинута, да ли и ови микрофони на којима ми причамо? То је једна ретроградна најава једна да ће, ето, побогу, основна људска права бити одузета. Не знам како другачије да протумачим ту изјаву, чак и да сам апологета власти. Стварно имамо добру вољу и све ово вријеме смо покушавали да постигнемо договор, иако се то вјероватно теже види са стране, јер људи у Цркви имају обавезу да са добром вољом и у доброј вјери приступају, да траже ублажавајуће околности, не би ли спасили оно што је увијек основ за дијалог са свима: и са овом влашћу и са следећом и са било којом, и са међународним властима, дакле, ви увијек тражите и дужни сте да тражите разлоге за дијалог. Ја не желим да је даље погоршавам, али мислим да је ова изјава врло проблематична сама по себи. Вјерујем, да је тако нешто изјавио неко други – данас би могуће био оптужен за изазивање националне и вјерске мржње и нетрпељивости, била би поднијета кривична пријава. Мислим да ова изјава просто није добра и да је као таква заправо доказ одсуства једне суштински демократске свијести”.
Лепосавић сматра да је премијер тиме само потврдио зебње вјерника да се ради о политичком прогону Цркве.
”Можете најавити политику једну или другу, мада мислим да од ове политике којој свједочимо према Цркви у задњих годину дана или двије не може бити много горе, али не можете да пријетите. Само су потврђене зебње вјерника и тврдње Цркве да опредјељење ове власти јесте да се са Црквом, опет понављам ничим изазвано, без икаквог суштинског повода, осим тих политичких мантри или личног незадовољства што неко не изгледа на један или други начин, дакле, да се без икаквог повода прогон Цркве настави. Људи просто морају да науче да живе са ситуацијама у којима не можемо сви једни другима изгледати и говорити на начин како би то хтјели. То је тај проблем и сада се овдје води и борба да се заиста побједи увреженост једноумља. Видите да имамо ту раширену праксу да је за представнике власти неприродно да постоји други глас. Једноумље се запатило, нажалост, у структурама нашег друштва до те мјере да се саопштавање супротног става проглашава за злочин, по било ком питању, а није, просто није, него је то људско право. То људско право је, како каже њемачки правник Густав Радбрух, ,,дужност коју свако има према себи самом”. Тако и Црква, она има дужност према својим вјерницима, овим данас и онима који су прије њих живјели стотинама годинама уназад, да одбрани оно што су такође ти вјерници стварали и бранили. Она има дужност да говори и да брани своја права. Да брани право на имовину, на слободу говора, да брани право на аутономију. Црквене вјерске заједнице су аутономне, значи слободне од државних власти, оне морају такве да остану да би биле вјерске заједнице, иначе ће бити нешто друго”.
Он додаје да је напад на Цркву заправо напад на народ и грађане ове државе, односно велику већину њих који су и чланови Цркве. Премијер Марковић својом изјавом пријети ускраћивањем слобода грађанима које су, како каже, привукле мирне литије, можда први протести у новијој, али и старијој историји Балкана, који нису уперени ни против кога, већ управо супротно – за очување идентитета и традиције.
”Грађани су тако снажно доживјели литије и вјерска окупљања управо зато што су мирна, позитивна, зато што траже одбрану неких елементарних права без угрожавања било кога другог, било ког човјека, било које институције, државе или неке треће земље. Баш због тога што су изашли из те сфере уско политичког. Оне су препознате од људи као нешто величанствено и као нешто чему се присуствује по први пут у историји, чему људи желе да присуствују и други пут, да свједоче. Чини ми се да је ово једна од ријетких ствари у овом времену код већине наших грађана за коју су захвални Богу и уопште приликама које су им то приуштиле, и што су могли да учествују и да буду свједоци тих ванредних, дивних окупљања, која треба да буду побједа свих. Требало је да власт то чује као позив, јер се све ово вријеме одмах из угла налази велико рјешење. Имате једну огромну позитивну енергију људи, коју треба да разумијете и да је кодификујете, да изађете у сусрет својим грађанима и да их уважите јер ви њих, што се овдје заборавља, представљате, осим што њима владате. Умјесто тога, власт хоћете да опресира ту огромну народну вољу и одушевљење управо због тих и таквих окупљања, која нису била усмјерена ни против кога а најмање против државе. Једноставно су за одбрану и очување традиције. Пробудила се свијест која жели да се уз све модерности, уз све промјене и прогресе или политичке курсеве и у том смислу учињених одабира, нешто сачува и да се у те промјене или у ту неизвјесну будућност ипак иде са нечим извјесним, као што је Црква, слобода вјере, духовно образовање, повезивање у том смислу, дакле то су поруке. Зато је напад на Цркву, напад на ту вољу људи да очувају свој духовни идентитет, јер је он слојевит”, каже Лепосавић.
Закључујући тему премијерове изјаве, он каже да је народ у Црној Гори препознао намјере власти усмјерене према Цркви, а формулисане кроз Закон о слободи вјероисповјести, те је зато и протестовао.
”Није Црква дошла са Марса, нити из друге земље, нити је тај народ био спонзорисан, нити је овај народ неки скуп страних држављана и слично. Не, то су људи одавде који су изазвани личним незадовољством због начина на који је припремљен и донешен и због садржине Закона о слободи вјероисповјести који је дефинитивно усмјерен на то да Цркву уцјени или уништи, да јој одузме њену слободу и независност. Народ је то осјетио, и тај народ је због тога протестовао. Нису се дакле десили протести из неког непознатог разлога, па да власт може да каже да се Црква дигла да руши државу. Тако нешто просто није тачно. То сви добро знамо. Није је рушила никад, градила је, није сметала било ком њеном политичком курсу до сада, чак и кад је имала супротно мишљење”, закључује Лепосавић.
Извор: Митрополија црногорско-приморска
