ПАТРИЈАРХ ГАВРИЛО ДОЖИЋ

(предавање на ТРГУ ОД ЋИРИЛИЦЕ, Промоција сабраних дјела патријарха Гаврила Дожића, манастир Морача, Велика Госпојина 2020. године)

Патријарх Гаврило Дожић је једна грандиозна личност у српској историји.

Живио је и дјеловао током великих и значајних историјских дешавања по српски народ. Рођен као Ђорђе Дожић (1881), у Књажевини Црној Гори, био је учесник и свједок уједињења српског народа у једну државу под династијом Карађорђевића, поновног успостављања српске патријаршије, распада Отоманског Царства, Аустро-Угарске и Руске царевине. Учесник је Првог Балканског рата. Преживио је страхоте и голготу Првог и Другог свјетског рата, долазак комуниста на власт у Југославији. Радио је на уједињењу и јачању српске цркве, водио бригу о српском народу, и осим тога што је био велики духовник, племенити хуманитарац и мисионар, патријах Гаврило Дожић се показао и као мудар и одлучан политичар.   

За вријеме Првог Балканског рата, након ослобођења Косова и Метохије од Турака, црногорски краљ Никола I Петровић је добио Ђаковицу, Дечане и Пећ, рашко-призренској митрополији су одузете области Хвосно и Пећ са Полимљем и образована је Пећка епархија са сједиштем у манастиру у Пећи, на чијем челу је краљ Никола поставио др Гаврила Дожића (24. новембар 1913). Приликом устоличења за митрополита пећког Дожић је бесједио: „Нама, данашњој генерацији, пала је у дио најславнија част, најсрећнија улога, да под побједоносним скиптром Вашег Величанства осветимо Косово, да видимо ослобођену историјску Метохију, ту дивну Српску Палестину и остале крајеве старе Србинове славе и величине“ (Светигора, 84 (1999), 27).   

За вријеме Првог свјетског рата митрополит Гаврило је као добровољац, у саставу црногорске санџачке војске, организовао акције Црвеног крста. Као предсједник Црвеног крста Црне Горе сакупља санитетски материјал, храну, ратну опрему, и друге прилоге за црногорску војску, такође организује прихватилиште за опоравак бораца. Учествовао је у ратним операцијама при штабу сердара Јанка Вукотића (борбе на Голубовом брду, Дрини и дејствима преко Дрине у Босну у правцу Сарајева до Пала). О злочинима аустроугарске војске над српским народом писао је митрополиту црногорском Митрофану Бану (28. септембра 1914, Фоча) и просинђелу Мардарију Ускоковићу у Петроград, упоређујући их са злочинима које су римски цареви Дације и Калигула вршили над хришћанима (Р. Радић, Живот у временима, 137-139).

По одлуци црногорске владе (новембар 1915) митрополит Гаврило организује у Пећи, са главним центром у Пећкој патријаршији, помоћ избјеглицама (пружио је помоћ Браниславу Нушићу и Бори Станковићу и упутио их на Цетиње). Српској војсци која се повлачи уступа манастирске конаке и снабдијева је храном (Р. Радић, Живот у временима, 140).

Почетком новембра 1918. митрополит Гаврило долази на Цетиње и ставља се на чело омладинске странке која је била за безусловно уједињење са Србијом. Митрополит Гаврило је позвао пуковника Драгутина Милутиновића, који се налазио на челу трупа које су оперисале у Црној Гори у јесен 1918, да што прије уђе у Цетиње, престоницу Црне Горе. Октобра 1918. године Милутиновић је са војском ушао у Цетиње, а дочекали су га митрополит Гаврило и Стеван Вукотић. Долазак српске војске био је дочекан са одушевљењем (Р. Радић, Живот у временима, 141-142). Митрополит пећки Гаврило, као предсједник Одбора грађана града Цетиња, на Мировдан 1918. године објављује проглас Црногорцима да се уједине са осталим југословенским племенима: „Црногорци! Ујединимо се у једну демократску, културну и велику нашу отаџбину, која је крвљу извојевана и великим жртвама откупљена. Она је херојским подвизима ослобођена и братским јединством створена... Дужност, света дужност позива нас, да у овом великом времену по нашу српску нацију не дозволимо да се себични интереси успињу изнад општих и животних интереса нашег напаћеног народа...“ (Р. Радић, Живот у временима, 142).

На Великој народној скупштини у Подгорици (13/26. новембар 1918) митрополит Гаврило учествује као народни посланик доњоморачке капетаније и том приликом је изабран, скупа са 18 делегата, да буде предсједник делегације која ће одлуке скупштине однијети у Београд (Р. Радић, Живот у временима, 142).

Митрополит Гаврило обновио је Његошеву капелу на Ловћену, која је у току аустроугарског бомбардовања Ловћена 1916. била  јако оштећена. Сабор СПЦ у новембру 1920. године прихватио је предлог Гаврила Дожића о оправци капеле и враћању кости владике Рада (Р. Радић, Живот у временима, 189).  Формиран је одбор за обнову, на чијем челу се нашао митрополит Гаврило, а одбор су чинили највиђенији људи тог времена, као што су: Јован Цвијић, предсједник САНУ, протојереј Стева Димитријевић, декан Богословског факултета, Бранислав Нушић, начелник Умјетничког одељења Министарства просвете, Живан Живановић, члан Дворског савјета, Павле Поповић, професор Универзитета, војвода Божо Петровић и многи други. На инсистрирање митрополита код краља Александра одустало се од идејног пројекта капеле вајара Ивана Мештровића. Уз новчану помоћ краља Александра, војска је обновила Његошеву задужбину на темељима старе у истом облику и величини. Пренос Његошевих моштију и отварање нове капеле је свечано извршено 21. септембра 1925. године, а службу у манастиру вршили су митрополит Гаврило, епископ охридски Николај и бачки Иринеј. Свечаности је присуствовао и краљевски пар Карађорђевића, са пратњом: министром унутрашњих послова Божом Максимовићем, министром финансија Миланом Стојадиновићем, великим жупаном Црне Горе Милованом Џаковићем и управником двора пуковником Вељом Димитријевићем (Р. Радић, Живот у временима, 189-193).

Прилико увођења Шестојануарске диктатуре 1929. године митрополит Гаврило је био против промјене назива земље (у Краљевину Југославију): „Српско име нема право нико да мења. Ми желимо да останемо оно што су били наши преци. Срби не могу да сахрањују своју прошлост и наше обиљежје. Прво Хрвати треба да се изјасне за југословенство. Они су први били носиоци југословенске мисли и да су Срби и Хрвати један народ. Зашто то и данас не раде? Они желе да остану само Хрвати. Зашто сада да их Срби силе на југословенство, које ови неће? ... Ми смо Срби доказали заувек да смо за заједничку државу, и то смо својим животима, проливеном крви и расутим гробовима свакоме доказали.“ (З. Лакић, др Гаврило Дожић, 79).  

Митрополит Гаврило је био на челу комисије која је десет година, уз извијесне промјене, радила на Уставу СПЦ, који је донијет 1931. године на темељу Закона о СПЦ 1929 (Р. Радић, Живот у временима, 197).    

На патријаршијском трону наследио је патријарха Варнаву Росића, који се упокојио изненада 1937. године. За патријарха је изабран 21. фебруара 1938 (З. Лакић, др Гаврило Дожић, 81). У инагуралном говору, увиђајући да се Европа налазили пред новим ратом, истакао је, између осталога: „Хитлер није дошао да нам донесе љубав и мир, него да запали пожар у Европи. Зар може ико паметан да верује у његове речи и обећања? ... Наивно је мислити да Хитлер неће смети да проузрокује рат.“ (З. Лакић, др Гаврило Дожић, 83).

У погледу конкордата са Римом, био је још непопустљивији од свог предходника патријарха Варнаве Росића. Кад је конкордат изгласан, екскомуницирао је из цркве предсједника владе Милана Стојадиновића. Након крваве литије Конкордат је одбачен 29. новембра 1937. године (З. Лакић, др Гаврило Дожић, 81).

Пред Други свјетски рат вршио је мисије по цијелој земљи и попут Светог Петра Цетињског молио за мир и слогу, јер је то био услов опстанка Цркве и народа, отпор фашизму и злочина које он врши над човјеком и читавим народима, посебно словенским. У Тивту (22. септембра 1940) је бесједио: „Будимо паметни, сложимо се, пођимо путем Христовим, који нам једино може дати све добро. Чувајте своју земљу... Чувајте свој народ. Браћо моја, нека се нико не вара да смо ми успавани. Наш народ је трпељив. Домовина је наша крвљу стечена и она се само крвљу може бранити.“ (З. Лакић, др Гаврило Дожић, 86).. А у Подгорици (25. септембра 1940) бесједи: „Ми нисмо деца робовања, већ деца слободе... Нека нико не помишља да би каква искушења и опасности дочекали погнуте главе и скрштених руку, јер част свога оружја и и слободу своје заставе наш народ никад у прошлости није пренебрегао, па неће то учинити ни у садашњости ни будућности својој.“ (Глас југа, 12 (1940); З. Лакић, др Гаврило Дожић, 87).

Био је противник потписивања Тројног пакта (25. марта 1941) и писмено је савјетовао југословенској влади да га не потписују у Меморандуму у име СПЦ  19. марта 1941. године. У разговору са кнезом Павлом Карађорђевићем патријарх је предлагао мјере да се избјегне удес државе и народа. Тражио је образовање владе народне слоге и јединства од представника политичког и јавног живота, а који су до сада били у опозицији према досадашњем режиму. У разговору са кнезом Павлом патријарх је оштро реаговао: „Какав Пакт, побогу, Ваше височанство, без договора и одлуке целог нашег народа --- Моја је дужност да вам отворено кажем: да би приступање наше државе Тројном пакту и њено опредељење за Осовину уништило животну снагу и морал нашега народа... Ви треба да знате да српски Патријарх... да ћу и свој живот положити, када је у питању Отаџбина, као што су то у прошлости наши предходници радили...“ (З. Лакић, др Гаврило Дожић, 91). Патријарх је истакао да не треба правити савез „са својим највећим непријатељима, Хитлером и Мусолинијем, убицом краља Александра I. А и један и други желе да нас биолошки истребе. Шта би наши мртви данас рекли из гробова – на ово наше савезништво са убицама њиховим.“ (З. Лакић, др Гаврило Дожић, 92).

У својим „Мемоарима“ патријарх Гаврило биљежи детаље организације и спровођење војног пуча којим је збачена дотадашња краљевска влада Цветковић-Мачек (27. март 1941) и одбачен Тројни пакт. Тим поводом патријарх Гаврило Дожић је одржао говор 27. марта 1941. године преко Радио Београда, Загреба и Љубљане. За 27. март патријарх Гаврило каже да је то дијело цијелог српског народа „Видовдан 1389. године, Видовдан 1914. године и 27. март 1941. године су исти по суштини и мотивима... Тога дана је српски народ манифестовао своју потпуну вољу да иде до краја противу Хитлерове тираније да би тако заштитио своје националнеи државне интересе... Он ће бити опомена и путоказ.“ (З. Лакић, др Гаврило Дожић, 94-95).За говор патријарха Гаврила, вајар Иван Мештровић је рекао: „То је био говор у коме је био сажет сав шовинизам Српства и Православља ... овај и овакав говор убојитије је оружје од свих њемачких топова и тенкова.“ (З. Лакић, др Гаврило Дожић, 119).

Хитлер је патријарха Гаврила Дожића означио као главног непријатеља и означио га као организатора отпора његовој политици на Балкану посебно у Југославији. То се види из поруке коју је упутио министру Нојбахеру одговорним за овај простор: „патријарх Гаврило је непријатељ број 1 и као такав треба да искуси до краја заслужену казну.“ (Православље (1.05.1980), 3).

За вријеме Другог свјетског рата био је једно вријеме у строгом кућном притвору у манастир Раковица (јун 1941). Примајући у посјету званичнике информисан је о страдању српског народа у НДХ, те је тражио његову заштиту код великодостојника Католичке цркве. У својим „Мемоарима“ пише: „Што Католичке цркве римски папа није ни прст дигао да осуди ова злочинства, нити да посредује да се ово не врши, као дело противно Христовој науци, његовим заповестима и хришћанском моралу? Он то није учинио, иако му је дужност налагала да спречава безбожништво које је 100 посто у супротности са науком Христовом и Божјим законима. И не само да се ћутало, него се ишло и даље, главног наредбодавца тих у историји нечувених злочина, Анту Павелића, Папа је примио у аудијенцију у Ватикану. Тиме су злочини били подстакнути да наставе истребљење српског народа.“ (З. Лакић, др Гаврило Дожић, 98).

У прољеће 1945. отишао је у Рим. Одбио је сусрет са римским папом (због папине подршке Павелићу, признавања НДХ) и помоћ севезника око смјештаја, већ се настанио у кући трговца Душана Пламенца, рођака краљице Милене. Патријар пише: „Имамо информације из савезничких извора да је побијено између 700 и 800 хиљада Срба... Како да сада могу да пређем преко свега тога и идем у Ватикан на ноге Папи?... Ја бих се радије сто пута опредјелио за смрт... Моја је дужност да у свему поделим зло и добро са народом. Све друго за мене  не би био исправан и частан пут...“ (З. Лакић, др Гаврило Дожић, 98-99).  

Борио се да се СПЦ очува у новој комунистичкој Југославији. Био је велики противник стварања Македонске православне цркве и алтернативне цркве или „Народне цркве“ како ју је називао Јосип Броз Тито (З. Лакић, др Гаврило Дожић, 111). Био је  против свештеничких удружења (удружење православних свештеника формирано у Никшићу јуна 1945. године) које је формирала држава (З. Лакић, др Гаврило Дожић, 112-113).

Патријарх Гаврило се изненада упокојио 6/7. маја 1950. године у Београду у 69 години живота (З. Лакић, др Гаврило Дожић, 113-114). Забиљежене су и његове последње ријечи пред смрт у којима је изразио своје разочарење и неповјерење према западним земљама и своју изузетну наклоност према „мајци Русији“. Било је то његово коначно опредијељење измеђи Истока и Запада, а о томе свети владика Николај Велимировић каже: „Исток се толико удубљује у размишљање да нема времена за пословање. Запад толико послује да нема времена за размишљање. Нити је исток за науку, нити Запад за филозофију. Филозофе на истоку сматрају свецима. Филозофи западни су професори.“ (З. Лакић, др Гаврило Дожић, 114).

Слободан Јовановић, писац и политичар, сазнавши за патријархову смрт је изјавио: „Ми сви нисмо довољно познавали Патријарха Гаврила. Он се изненада појавио у својој правој форми и самим тим постао важан фактор са којим смо сви рачунали. Он прелази границе црквене, и постаје бранитељ нашега народа и националне државне политике. То му је све донело велико признање и поштовање, али зато и страдање за време рата. Он је поделио до краја то своје мучеништво са народом; ни у чему није променио свој став. Остао је у свему до краја веран својим речима и своме раду. До краја се држао чврсто и непоколебљиво, као мало ко, и, у томе је његова заслуга.“ (З. Лакић, др Гаврило Дожић, 120).

Тадашњи митрополит црнорорско-приморски Арсеније Брадваревић је изјавио: „Ми сви данас Његову Светост Патријарха Гаврила сматрамо за свеца, јер је он то својим радом и распећем и својим доприносом за српски народ заслужио.“ (З. Лакић, др Гаврило Дожић, 120).

Живот и дјело патријарха Гаврила Дожића су инспирација за многе истраживаче и проучаваоце прошлости. О њему је објављен један број монографија, студија, чланака, мада недовољан по значају који је патријарх Гаврило имао у свом времену.

Један период живота патријарха Гаврила, од 1925. до 1946. године, представљен је у његовим мемоарима, које је након скоро 25 година од патријархове смрти, приредио и објавио у Паризу (Мемоари српског патријарха Гаврила 1974 и Животно дело Патријарха Српског Гаврила 1983) његов секретар Митар М. Џаковић. Ови Мемоари, којима неки оспоравају аутентичност, имали су више издања. Осим паришког издања, први пут у Југославији Мемоари су објављени 1990. године (Београд, Сфаирос), а касније 2000. године (Цетиње: Обод), са предговором академика Зорана Лакића. Неки историчари сматрају (Радмила Радић) да се не ради о аутентичном тексту, већ су патријархове биљешке обрађене од стране његових блиских сарадника, на основу патријархових оригиналних записа и усмених казивања. По ријечима епископа шумадијског Саве сврха издавања Мемоара била је да се оправда 27. март. Такође и Митар Џаковић је, у  једној прилици изјавио, да је циљ књиге да прикаже 27. март (када је одбачен Тројни пакт) као дјело генерала Симовића и патријарха Гаврила, а не комуниста, како је приказивано у послератној југословенској историографији (Р. Радић, Живот у временима: Патријар Гаврило (Дожић) 1881-1950, (Београд. ПБФ Институт за теолошка истраживања, 2011), 14). Постоје различита мишљења о начину на који су састављани патријархови Мемоари и њиховој аутентичности (Р. Радић, Живот у временима: Патријар Гаврило (Дожић) 1881-1950, (Београд. ПБФ Институт за теолошка истраживања, 2011), 14). Вечерње новости, популарни београдски дневни лист, у периоду од 25. октобра до 6. новембра доносио је изводе из патријаркових мемоара, са произвољним коментарима (Зоран Лакић, „др Гаврило Дожић – на историјским раскршћима“, у: Духовне вертикале Црне Горе, (Цетиње: Светигора, 2016), 69).

Поводом шездесетогодишњице упокојења патријарха српског Гаврила у једној књизи објављени су његови изабрани списи, посланице, бесједе, акта, писма и записи, Живимо у светињи и слободи (Београд: ПБФ Институт за теолошка истраживања, Цетиње: Светигора, 2010), са предговорима монаха др Павла Кондића и митрополита др Амфилохија Радовића.

Ђуро Батрићевић објављује монографију о патријарху Гаврилу „Патријарх Гаврило Дожић и његово доба“ (Цетиње: Светигора, 2000), са предговором митрополита др Амфилохија Радовића. Историчар Радмила Радић аутор је прве свеобухватне студије- монографије о патријарху Гаврилу Живот у временима: Гаврило Дожић 1881-1950, (Београд: Институт за новију историју Србије, 2006), која је доживјела и друго издање (Београд: ПБФ Институт за теолошка истраживања, 2011). Монографију о патријарху Гаврилу написали су Близанац Миодраг и Ђурић Вељко, Патријар Гаврило (Дожић), Нови Сад 2004. Сава, епископ шумадијски писао је о патријарху „Гаврило V (Дожић)“, у:  „Српски патријарси двадесетог века“, Даница, год. 8 (2001), 476-480.

Др Васиљ Јововић