У цркви Светих апостола Петра и Павла на празник Успења Пресвете Богородице Литургију је служио протојереј Дарко Пејић.

Он је обраћајући се вјерном народу пригодном бесједом указао на значај једног од четири највећа хришћанска празника - Успеније Пресвете Богородице.

"Богородица Дјева од тренутка зачећа свога до кончине па и послије уснућа и узнесења у Царство небеско, до краја времена у све вјекове, цио живот и цијелу вјечност служи Господу. Ми смо, нажалост, у прошлости која је била таква каква је била, заборавили основе своје вјере. Тако и данас, поготову омладина, у стању је да дођедо до свакакве информације, да нађе све и свашта, а основне ствари неколико реченица о данашњем празнику не знамо или веома мало знамо. А овај празник је толико лијепо описан у житијима светих, у којем се каже да је Богородица на земљи поживјела 60 до 69 година свога живота. Да је пошто се Христос вазнио на небо оставио Светом Јовану Богослову и да је највише времена провела код њега, бринући о њему као и о сину и он о њој као о мајци. Да се поред проповиједања о Сину Божјем непрестано посјећивала мјеста на којима је боравио Син њен и често се молила Сину да је узме себи."

"Било је тешко срцу њеном сваки тренутак без Сина, молећи се да је узме себи у царство своје, највише се молила у Гетсиманском врту гдје се и Христос молио и гдје је ухваћен. Али молила се још за нешто, да је ако је могуће, не пролази митарства и да је не сретне ђаво. Иако Богомајка није јој било свеједно проћи тај пут, а ми, браћо и сестре нажалост најмање мислимо о томе путу. А сви морамо проћи тај пут, пут одавде до вјечности иде и тим путем, да дамо одговор за своја дјела, недјела, злодјела и за своја добра дјела, јер ће нас питати Господ."

"Погледајте до чега нас је довео наш начин живљења, за сваког човјека имамо нешто ружно да кажемо. Ако немамо храбрости да му то јавно кажемо, а оно у себи, псујемо га, кунемо, осуђујемо, ругамо се једни другима. А онда наиђе невоља, или ватра или вода или болест, и човјеку остаје једино Бог и човјек. А како онда тражити помоћ од Бога и човјека којем се ни једном нисмо обратили лијепим ријечима, или је то било ријетко. Има човјек колико год постао зао мало га стид и савјест потискују и не дају му ту врсту дрскости, да према ономе према коме никада није било благодаран, сад одједном тражи помоћ. Није браћо и сестре црква тек тако прописала постове и недјељна богослужења. То су дани у којима нема пречег посла. Не ни због родитеља, дјеце, супруга, супруге, комшија него најприје због себе. А када себе исправимо варамо се ако мислимо да ћемо причајући и савјетујући друге и себе не исправљајући себе допринијети да свијет буде бољи. Човјек се прво сам усправи па онда усправљен ка Богу и небу види и палога и посрнулог човјека и једино усправљен може му пружити руку и подићи га. Ако сам лежи у блату са ближњим како ће му помоћи“, бесједио је о. Дарко.