У Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу,на празника Успенија Пресвете Богородице, у недјељу 28. августа 2016, предавање на тему "Проблем идентитета у нашем времену“, одржао је проф. др Часлав Копривица.
Предавање Часлава Копривице, који је, поводом храмовне славе манастира Пива био бесједничар на празник Успенија Пресвете Богородице, организовали су Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина Никшић.
Његовом излагању на веома актуелну тему, у Црквено-народном дому у Никшићу, присуствовао је и Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, а учеснике предавања и сабрану публику, у име организатора, поздравио је ђакон др Никола Маројевић.
Часлав Копривица, рођен у Никшићу 1970, је редовни професор философије на Факултету политичких наука у Београду и његовим доласком философија је на том факултету добила висок статус, оцјенио је, у уводној ријечи, проф. др Јован Делић. Коривица је аутор четири монографије: "Идеје и начела“ у поднаслову Истраживање Платонове онтологије, "Биће и судбина“ у поднаслову Хајдегерова мисао између узорности и временитости, "Стрепња и нада“, размишљање о долазећем времену и "Философија ангажовања, последња, за сада, објављена књига, која је скренула пажњу философске јавности. Осим ових дјела Копривица је, према ријечима Делића, објавио преко 60 студија и чланака на српском, њемачком, енглеском и руском језику и један је од ријетких аутора, који има приступ значајним њемачким и руским философским часописима у којима објављује радове.
Часлав Копривица је, овом приликом, изнио мишљење да у промјени идентитета појединца, па и заједнице, постоји кључна разлика између оне промјене идентитета која „узима облик постепене мијене себе самога на основу остваривања властитих пројекција, што има полазиште у ономе што се тренутно јесте, и, с друге стране, промјене које се обавља путем потпуног раскида са самим собом“. Ако нема веза и додирних тачака између онога што се већ јесте и онога што се жели постићи онда и појединци и заједнице, сматра Копривица, немају подлогу на основу које могу да се мијењају и тиме западају у најозбиљнију идентитетску кризу.
Зато је идентитетска конверзија, као радикални раскид с властитом прошлошћу, нешто што доводи у питање опстанак онога и оних који таквом идентитетском salto mortale прибјегну, казао је Копривица и додао:
"Нема никакве сумње да је, у посљедњих двадесет година, Црна Гора на сваки начин искусила, односно, у лику државне власти, спровела такву конверзију, будући да оно што су данас оријентири, приоритети и водиље Црне Горе – упркос привидном покривању симболиком – нема никаквих додирних тачака са Црном Гором до 1918. Није толики проблем што Црна Гора није са Србијом, већ то што је, поставши антисрпска, престала да буде са самом собом. У таквој ситуацији могла је настати „идентитетска пијаца“ у којој ауторитарне власти своје грађане притискају на конверзију властититог националног идентитета, као што су оне промијениле и државно-историски идентитет Црне Горе. Тако је могуће да грађани Црне Горе, а прије свега потомци оних који су је као државу стварали, буду принуђавани на свакодневну трговину својим националним идентитетом, на његово конвертовање у новац, бенефиције и синекуре, не би ли се преживјело или некако окористило у условима полицијско-ауторитарне дукљоцентричне владавине“, оцијенио је Копривица.
Он је упозорио да народу, као ни појединцу, "није допуштено да свашта ради од себе да би преживио“, а преживјети, према мишљењу Часлава Копривице, значи преживјети скупа са својим идентитетом, а не тако што ћеш га се отарасити и постати неко сасвим други.
„Ако нека заједница, у «жонглирању» својим идентитетом прекорачи све границе допустивости, она напросто може да нестане – не само у својем изворном историјском облику него и уопште."
"Зато би они који расрбљују, а тиме уједно и «расцрногорчују» Црну Гору морали имати на уму да је идентитет лакше уништити него замијенити неким новим, који данашња, како они кажу, «вјечна Црна Гора» очигледно нема, и због чега је њен безидентитетски опстанак под великим знаком питања. А да га данашња Црна Гора, заиста, нема види се не само по томе што је у њој – као нигдје у Европи – свакодневно на дјелу поменута трговина идентитетом, него и стога што она на своје традиционалне и једине пријатеље, на Србију и Русију, гледа са неповјерењем, готово непријатељством, док јој, упркос труду црногорских власти, њени историјски непријатељи ипак нијесу постали пријатељи. Данашња Црна Гора је, дакле, «ничији друг» - јер нити је пријатељ својем народу нити ико у њој види својег пријатеља“, закључио је проф. др Часлав Копривица.
