Васкршње јутро донело је у царски Призрен плиму сунца и море тишине. Чули су се само жубор Бистрице и воде са шадрвана у Старој чаршији и чудесан, баш као да је празнични, пој птица. Нигде живе душе. Епидемија је у куће затворила и старо и младо.
Радост Васкра, ипак, ништа није могло да засени. Не у оно мало српских кућа. Не у срцима деветоро Срба који су и ове године у Призрену, у својим домовима, прославили највећи хришћански празник. Малобројнији су од српских светиња којима је Призрен занавек обележен, али стамени као Каљаја, призренски град Душана Силног.
Баш ту испод тврђаве у Поткаљаји, вековима српском призренском насељу, Васкрс је славила бака Светлана Николић Чочановић (77). Иако се мало креће, успела је све потребно да набави и припреми и да велики празник дочека онако како су Призренци то одувек радили.
– Нисам ишла у продавницу, али су ми све потрепштине купили моји Цветковићи, као и комшије Турци и Албанци – каже нам бака Светлана. – Прошле седмице посетио нас је и отац Михаило, игуман Манастира Светих архангела, који нас је у име Епархије рашко-призренске снабдео разним намирницама. И много му хвала за то. Имала сам, тако, све посно што треба за Велики петак, и све мрсно за ове празничне дане. Верујем да ће ме данас на празник посетити комшије, да ћу им поделити офарбана јаја. Жао ми је само што не могу до цркве ни до Богословије, то ми данас највише фали. Млади богослови, њих 43, морали су да оду кућама због ове ситуације, па је у Богословији, чини ми се, сада само отац Исидор. Али, вратиће се сви, даће Бог, па ће и нама бити све радосније.
Испричала нам је бака Светлана и да је до пре годину и по живела са сином, али да он није могао да нађе посао па је морао да оде у централну Србију.
– Било ми је много лакше док је он био ту, али… – наставља бака Светлана. – Дане проводим уз свакодневне кућне послове. Повремено полако, уз калдрму Поткаљаје одем и до Цркве Свете Недеље. Ја сам кључар ове цркве и много сам поносна због тога. Палили су је, али ено ње још, не да се, као ни ми. Даће Бог да следеће године све буде у лепшим околностима…
Свега двестотинак метара од баке Светлане, Васкрс су на свом вековном огњишту у Поткаљаји, у недељу славили супружници Сунчица и Синиша Цветковић. На столу њиховог дома велика чинија, пуна офарбаних јаја, ишараних на све могуће начине.
– Испоштовали смо вековни обичај Срба у Призрену и јаја смо фарбали у ноћи између среде и Великог четвртка – открива нам Светлана део традиције. – Овде се од давнина зна да се шарање јаја отпочиње на Велику среду после поноћи и да офарбана морају бити пре изласка сунца на Велики четвртак. Прво се фарба страшник, како ми зовемо чуваркућу. Некада сам знала да бојим и по 200 комада, али сада по педесетак. Довољно је. Имаће за нас и за комшије.
Веровао је овај брачни пар да ће им и поред ограниченог кретања комшије Турци и Албанци, ипак, како кажу, покуцати на врата и честитати празник. Тако је било.
– Предвече су нам, у термину када им је дозвољено да изађу из куће, од 17 часова до 18.30, дошли најстарији чланови једне турске и једне албанске породице – казао нам је Синиша. – Одувек смо били добре комшије. И кад је било најтеже.
То једни другима не заборављамо. Све је било лепо, али ма колико да се радујемо празнику, толико нам је тешко што нисмо са породицом, што нас је у Душановом граду овако мало. Али нада не умире, јер је живот чудо… Само немојте да заборавите Призрен, верујте у васкрсење као што смо ми веровали када смо се после 12 година избеглиштва вратили на своје вековно огњиште!
“УМИВАЊЕ” ЗА ЗДРАВЉЕ
ОДУВЕК су Турци и Албанци волели да им дамо офарбано васкршње јаје – испричала нам је Сунчица Цветковић. – Сматрају га благородним и њиме одвајкада “купају” децу 5. маја уочи Ђурђевдана. Претходно оду на пољану Карабаш код стадиона и ту беру орахове гранчице које носе кући па их додају у воду у коју су претходно ставили наше васкршње јаје. Том водом умивају децу да буду здрава, румена и напредна.
Извор: Вечерње новости
