У суботу 3. августа Преосвећени Епископ Јоаникије, са бројним свештенством, монаштвом и вјерним народом Епархије будимљанско-никшићке, дочекао је Његову Светост Патријарха српског Господина Иринеја.

Патријарх Иринеј је у навечерје празника Свете Марије Магдалине, служо свечану вечерњу службу са петохљебницом.

Након тога, у 21 час у манастиреској порти одржана је свечана академија којој је присуствовало више хиљада вјерника из Црне Горе, Србије, Републике Српске и дугих бројних држава Европе и свијета. Овом величанственом скупу, какав се не памти на нашим просторима, присуствовао је Патријарх Иринеј, предсједник Црне Горе господин Филип Вујановић, који је иначе предсједник Организационог одбора овог великог јубилеја, као и више епископа православних цркава и представника политичког и јавног живота.

Свечани скуп је благословио Патријарх Иринеј и пожелио да Господ благослови народ Полимља и цијеле жупе будимљанске, наводећи да је народ тог краја увијек био са Ђурђевим Ступовима, и онда када је тај манастир страдао и онда кад је из мртвих васкрсавао.

"Када храм оживи у радости Господу и народ се радује томе. Богу хвала, налазимо се на путу Божјем, на путу Христовом, и сви се радујемо због тога. Много путева и нема осим Христовога пута јер је само он могао да каже Богочовјеку: ја сам Пут, Истина и Живот. Нико други се није усудио да понови те ријечи сем они који су били уз Христа и са Христом. Даће Бог да и они који су још увијек удаљени и који још увијек размишљају којим путем да иду крену путем Христовим. Нека је благословен данашњи дан и ово вече пред велики јубилеј који обиљежавамо. Нека је благословен овај народ који се окупио око дома Божјег, а дом Божји је дом наш, јер смо ми сви у њему браћа и дјеца Божја", истакао је Иринеј, уз напомену да овај јубилеј није само јубилеј Берана, већ цијеле Христове Цркве.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије осврнуо се на историјат црквеног и духовног живота на нашим просторима од најранијег периода. Нагласио је да је манастир Ђурђеви Ступови осам вјекова сијао као свјетионик и да поново сија љепотом и обједињује око себе и Исток и Запад.

Слово Митрополита црногорско-приморског Амфилохија доносимо у цјелини.

"Покушаћу кратко да вам изложим неколико ријечи о основама Цркве Рашке и Зете, њеним плодовима и распећу сагледаваним у огледалу осамстогодишњице Ђурђевих Ступова. На првом мјесту желио бих да истакнем да ове године сав хришћански свијет, а посебно наша Црква обиљежава 1700-годишњицу Миланског едикта, када је равноапостолни Цар Константин обдарио Европу и свијет са чувеним Миланским едиктом у коме је прогласио слободу хришћанске вјере и вјере уопште, послије тристагодишњег великог страдања Цркве Христове и њеног распећа широм ондашње Римске царевине. Наш црквени календар свједочи колико је светих мученика уписано у њега, пострадалих у вријеме тог страшног гоњења започетог са Христовим распећем, а завршеног управо са Миланским едиктом. Међу те древне мученике Цркве спада и Свети великомученик Георгије, коме је посвећен овај свети храм и овај манастир, чију осамстогодишњицу прослављамо. Тај догађај је одиграо пресудну улогу у историји европских народа. Он је омогућио да се хришћанска вјера, хришћанска Црква, рашири међу све хришћанске народе и постане темељ онога што данас називамо евроамеричком цивилизацијом, која управља, и данас, судбинама модерног свијета. Плодови тог дјела Цара Константина, не само што су видљиви широм Европе и Азије него су оставили дубоког трага, управо и овдје, на овим просторима Лимеса, на овој граници по којој је, изгледа, и ријека Лим добила своје име."

"Ови простори су били под владом цара Константина, послије њега великог цара Теодосија, великог Јустинијана, до цара Ираклија византијског источно-ромејског у чије вријеме су наши преци, досељени иза Карпата, примали хришћанску вјеру, а онда до времена великих словенских просветитеља Кирила и Методија, затим њихових ученика Наума и Климента, који су припремили овај период, који нас је овдје сабрао, златни период немањићки, времена с краја 12. в. и почетка 13. в., а онда редом до 15. в. Из тог древног хришћанског времена остали су овдје бројни темељи, спомени и знамења те хришћанске дјелатности. Да поменемо само неке од тих детаља. Ево града Самограда гдје су откривени остаци древне хришћанске базилике, а познато је свима, древна Дукља, Диоклија гдје је већ у првој половини 4. в. био епископ и епископи, који су учествовали на Првом васељенском сабору 325. из ових крајева, који потврђују да је у то вријеме била развијена организација хришћанске цркве на овим просторима и не само епископ Диоклије, који је касније био и епископ у данашњем остацима манастира Златице, који је касније био и епископ на Градини у Бјелопавлићима, него и други епископи и епископије древне хришћанске Цркве, да поменемо Скадар, Будву, Рисан, Бијелу, све до рашке Епископије која ће одиграти велику улогу у нашој свеукупној историји. Све су то биле епископије које су већ раније постојале, које су у једном тренутку биле угрожене од словенских племена, која су насељавала ове просторе да би онда ти побједиоци постали побијеђени, управо тим духовним богатством, културним и моралним, које је претходило овдје тим периодом дјеловања хришћанске цркве."

"Од цара Константина је остала као спомен и она светиња архангелска на Превлаци гдје је Свети Сава основао једну од својих првих епископија, звану Зетском Епископијом. Послије је ископавањима и истраживањима пронађено да постоје три слоја на Михољској Превлаци, онај најдубљи слој, који је тек откривен у коме су нашли, несумњиво, мошти неког од древних хришћанских мученика, пострадалих у вријеме цара Диоклецијана, потоњег великог и страшног гонитеља хришћанске Цркве, који је у нашем народу остао под називом проклети цар Дукљанин, а поред тог мјеста за цара Константина, ако не за њега, сигурно за вријеме цара Теодосија великог, односно Јустинијана везан је и манастир Подластва, који је касније обнављан у немањићка времена, али смо пронашли крстионицу из 5. или 6. вијека старохришћанску, као што смо пронашли и храм Свих Светих поред Бара, у новије вријеме откопан, који ће, ако Бог да, бити обновљен. Свуда на овим просторима до Тупијане, Липљана и на другим просторима, до Ниша, гдје је била једна од првих епископија из времена цара Константина постоји та древно-хришћанска организација Цркве и њено благородно и благодатно дјеловање које се наставило, за нас веома значајно дјело, Свете браће Ћирила и Методија и њихових ученика из Солуна, који су упућени у вријеме великог равноапостолног Патријарха цариградског Фотија, међу словенска племена у Моравску и који су својим дјелом и преводом Светог писма, богослужбених књига на словенски језик, утемељили и ону стихију неукроћену паганску словенских народа, преобразили је у благодатну јовановску просвећеност која је запечаћена оним првим ријечима преведеним на словенски језик из Јеванђеља Јовановог: У почетку бјеше ријеч и ријеч бјеше код Бога и Бог бјеше Ријеч Логос, кроз њу је све постало што је постало."

"Дјело свете браће Кирила и Методија је од изузетног значаја за све оно што се догађало, на њему је утемељена и ова светиња која нас је овдје сабрала, али треба истаћи једну веома битну чињеницу која представља припрему дјела Немањића и Светог Саве посебно, а то је вријеме књаза Мутимира српског који је 873. добио писмо од Јована VIII римског папе који је захтијевао од њега да се потчини панонској Mитрополији, којом је у том тренутку управљао Свети Методије, али он је непосредно послије тога умро и ученици Свете браће Ћирила и Методија протјерани су из Моравске и морали су да пређу у Бугарску и Охрид, тако да је Охрид постао огњиште свеукупних духовних, културних и моралних збивања, не само на Балкану, него и много шире од Балкана. Плод тога је и оно што смо ових дана обиљежили заједно са Његовом Светошћу нашим Патријархом 1025. годишњицу крштења Кијевске Русије. Све је то био плод светог и великог дјела ових дивних Божјих угодника који су дивну словенску стихију преобразили Духом Јеванђеља и од народа, који су лежали у тами незнања, претворили их у народе обасјане свјетлошћу богопознања и свјетлошћу истине. Посебно подвлачим 873. Годину, због тога што је тадашњи Епископ рашки, у Рашкој гдје је био кнез Мутимир намјесто да прихвати тај предлог тадашњег римског папе, већ онда дошло до поларизације између првог Рима и православног источно-ромејског царства, он се опредијелио за Цариград. То је нешто што је одиграло изузетну улогу у свеукупним збивањима и то је оно што је положило темеље и основу дјела Светог Саве Архиепископа српског и дјела Немањића, које почиње крајем 12. в. почетком 13. в."

"У том дјелу Немањића, у том златном периоду се појавио и овај манастир, који нас је овдје сабрао, посвећен Светом Георгију, јер Немањић Првослав, који је био синовац Стефана Немање је онај који је овај град саградио, као што је и други Немањић Мирослав, саградио Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу, такође са два стуба и, хвала Богу, ти стубови у Бијелом Пољу се обнављају, а Ђурђеви стубови су због историјских распећа нестали, али је остала ова светиња која, ето, кроз вјекове, дјела носећи крст народа овдашњег, будући раскрсница свјетова и сукоба између Истока и Запада, али, у исто вријеме, као што су и остала дјела тог периода немањићког на овом простору, тако и овај свети храм представља собом синтезу истока и запада, потврђује оно што је Свети Сава говорио. Остало је предање да је он то рекао за себе, за своје дјело, за дјело свог оца, свог брата Стефана Првовјенчаног и његових наследника Ми смо исток на западу и запад на истоку."

"Свеукупна архитектура овог храма и других храмова, у Бијелом Пољу и на другим просторима, до Топлице, до Градца који је градио трећи Немањић Страцимир и оно што је грађено за вријеме Стефана Немање и његових синова, Студеница, оно што је грађено и касније, за вријеме Стефана Дечанског, све то показује управо ту синтезу истока и запада. Запад је присутан у архитектури и није случајно да су Немањићи главне своје неимаре добављали, у то вријеме, из Котора, из приморја, из Далмације која је била сва под утицајем романике, развијене у Италији тако да сви ови овдје храмови имају тај диван печат оног што се догађало на просторима запада, Рима и Италије, али, у исто вријеме, унутрашњост и овог храма и других храмова и Студенице и Дечана, из светог златног периода, је обасјана оним духом Свете Софије Цариградске, има ту унутарњу пуноћу, унутарњу љепоту са својим фрескописом и са својим облицима унутарњим, са својим кубетима, калотама гдје се потврђује истински доживљај силаска Бога у овај свијет, Христовог оваплоћења и могућности човјекове да се дотакне те велике и свете неизрециве Божанске тајне Бога Који је са нама, Који није неки туђи Бог, Бог философа него Бог Авраама, Исака и Јакова, Бог Симеона Немање и свих оних који су тим путем и тим надахнућем ходили, нарочито на овим просторима. У том погледу треба посебно истаћи Светог Петра Цетињског, Петра II Петровића Његоша, Светог ловћенског тајновидца и цетињског пустињака и многе друге, који су оставили иза себе дубоког трага и који су себе, свако на свој начин, до краља и господара Црне Горе уградили у обнову ових светиња, које су кроз историју носиле крст, који је носио и народ који је овдје живио. Једно је кристално јасно, да је распеће народа кроз вјекове било истовремено и распеће свеукупног стваралаштва тог народа вјековног, а све се то види и све се то одражава, управо, и на овом храму. Само имајте у виду да су Ђурђеви Ступови пет пута рушени и паљени у оним временима турске окупације. Имајте у виду да је 1653. овдје на вратима Ђурђевих Ступова одеран жив потоњи звани Митрополит будимљански Пајсије, који је носио ту титулу. Сматрају неки да су епископи ту титулу добили у вријеме цара Душана када је зетски Епископ постао Митрополит, касније Митрополит црногорски и приморски, међутим, изгледи су да је он ту титулу добио послије 1459, односно 1499. када су Рашка и Зета изгубиле своју самосталност и када је Црква овдашња била припојена Охридској Архиепископији, а Охридска Епископија свим својим епископима давале титуле митрополита, тако да је и будимљански епископ добио титулу митрополита и носио је. Има их 11, њих који се помињу 7 епископа прије њих носили су све до 1738, када је била она друга страшна сеоба под једним овдашњим Патријархом Арсенијем IV Шакабентом, који је одавде родом из Васојевића. Када су ови крајеви опустјели и када су бројне светиње подигнуте у овом времену од 12. вијека па све до тих времена запустјеле, биле порушене и кад је велики број народа морао да бјежи из ових крајева и да се сели, те сеобе су трајале. Овдје су поменуте, и у најновија времена, временима Светог Петра Цетињског, Петра II Петровића Његоша, па и у временима краља Николе, биле су сеобе према источној Србији, а нарочито према Шумадији. А овдје је народ остајао, носећи свој крст, чувајући своју тврду вјеру, имајући увијек, да кажемо, Божје посланике који су га одржавали при чистој памети, да сачува свој образ. Само да поменемо знаменитог Мојсија Зечевића, који је био велики пријатељ Петра II Петровића Његоша и који је у једном тренутку водио Митрополију црногорску послије Његошеве смрти и који је овдје успио да заустави наглу исламизацију, која је у то вријеме била завладала, нарочито послије сеобе Арсенија III Чарнојевића Бајице, Арсенија IV Шакабенте Васојевића, послије тих сеоба дошло је до наглог нестанка свештеника и онда је народ, свеукупно угрожен примао ислам и благодарећи Мојсију Зечевићу и великом отпору који је постојао, нарочито у 19. вијеку од великих људи, као што је био знаменити Миљан Вуков Гавро Вуковић, само неке од њих да поменемо, ова светиња и друге светиње успјеле су да сачувају душу и биће овог народа и његову самосвијест, а у ово новије вријеме, послије оних великих нових страдања, да кажемо послије ослобођења Васојевића и сјеверне Црне Горе, Прекотарја и Полимља, обиљежавамо ове године и стогодишњицу тог ослобођења у вријеме краља и господара Николе I Петровића и Петра I Карађорђевића, ослобођење сјеверне Црне Горе, Метохије све до Ђаковице и, хвала Богу, ови крајеви су остали у слободи. На жалост Метохија се налази под новом окупацијом, одвојена, одсјечена од Црне Горе, свог исконског изворишта и своје матице, а ове светиње и данас, као у својој прошлости органски се преплићу са свим оним што се догађало на овим просторима, одржавајући кроз вјекове везе са Пећком патријаршијом и са Светим Дечанима. Овдје толико има знамења и свједочанстава, колико су Дечани имали своје метохе на просторима овим, не само Дечани, него и манастир Хиландар, пошто је овдје међу нама Игуман Хиландарски, Хиландар је имао своје метохе на просторима Полимља, то су до данас посвједочени, а у исто вријеме, преко ових простора су се одигравали веома значајни духовни покрети и преображаји у којима је, посебно мјесто играо манастир Шудикова, такође 1738. разорен. Помиње се у поменику Манастира 106 монахиња, овдје на овим просторима то показује како је то било духовни напредак. Ту су преписиване књиге, као што је овдје преписивао Епископ Теофил Морачку Крмчију, она је сачувана у манастиру Морачи у своје вријеме. Да поменемо и Мирослављево јеванђеље код цркве Светог Петра и Павла, које је, такође, по свом писму синтеза глагољичког писма, претходно писмо, које је било прво писмо браће Ћирила и Методија и ћириличког тог времена. Оно представља једну синтезу истока и запада. Оно што знамо, 1912, ова светиња је поново, посљедњи пут, спаљена и разорена да би се обновила 1927, а овдје је поменуто у каквој је стању била послије Другог свјетског рата и шта је доживјела у току и послије рата. То памтимо и ми који смо мало старији у каквом је стању била 60-тих година, па све до 90-тих. Али, ево, хвала Господу, светиња која је овдје вјековима, осам вјекова сијала као светионик, ево је поново сија својом првобитном љепотом и поново обједињује око себе, обједињује и исток и запад, обједињује све нас и буди у нама то саборно, исконско памћење којим смо живјели и на коме смо створили све што смо створили, постали оно што јесмо и што постојимо и уколико будемо носили, чували то памћење и уколико будемо на њему градили своју будућност, било да се ради о Црној Гори или о Србији, сигурно је да ћемо напредовати и да ћемо и пред Европом и пред свијетом моћи да унесемо своје богатство исконско, а у том богатству златна звијезда је управо и овај свети храм, чију осамстогодишњицу прослављамо."

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије подсјетио је да је осмовјековни јубилеј манастира Ђурђеви ступови, задужбине жупана Првослава, лијепа прилика да се осврне на протекла времена и да се у свјетлости литургијских и других свечаности сагледа смисао догађања и свештене биографије ове светиње.

"Пред нашим духовним очима излазе многобројни свијетли ликови који су су својим дјелима обиљежили прошле вијекове и показали се као активни судионици божанског плана у спасењу рода људскога. Литургијско прослављање јубилеја потврђује да протекло вријеме није изгубљено, него искупљено и посвећено вријеме. Овај Божији и свенародни дом имао је блиставе вијекове своје славе и многобројне тренутке голготског понижења и мучеништва, никада не губећи светост и моћ да сабира и тјеши и храбри срца наших предака, силином вјере православне и крста православног", рекао је епископ Јоаникије.

Он је захвалио свима који су помогли и омогућили да се обиљежи овај велики јубилеј, те предсједнику Црне Горе Филипу Вујановићу и предсједнику Владе Србије Ивици Дачићу.

На свечаној академији говорио је и предсједник Црне Горе Филип Вујановић, који је у свом обраћању нагласио да је дошао да испред Ђурђевих Ступова искаже поштовање и дивљење осмовјековјној историји те знамените светиње. Истакао је да је богатство Ђурђевих Ступова и вишевјековна повезаност те светиње са Цетињским манастиром, уз напомену да је та веза била најјача за вријеме игумана Мојсије Зечевића, који је његовао пријатељство са владарском породицом Петровић. Вујановић је нагласио да Ђурђеви ступови представљају и симболику вјечне повезаности Србије и Црне Горе.

"Овај манастир носи и велику симболику блискости двију старих балканских држава, Црне Горе и Србије. Он упућује поруку да радимо за наше државе, за наша два народа, али и за добро Црне Горе и Србије. Зато будимо заједно за будућност и Србије и Црне Горе, и српског и црногорског народа, а то је и порука и ове наше знамените светиње", поручио је Вујановић.

У оквиру свечаности изведен је и богат културно-умјетнички програм.