Литургија у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу: "Често смо поред очију слијепи"
У цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу у 35. Недељу по Духовима је служио протојереј-ставрофор Дарко Пејић.
О. Дарко је у пригодној бесједи послије Литургије указао на разне злоупотребе ствари које су дате људима, или које се користе погрешно, као и на погрешно сабирање блага и украса, који нам често служе не због потреба него да изазивају завист и дивљење код других.
“Многи купују скупа кола, праве скупе куће, станове. У већини случајева више да би друге задивили него што су то стварне потребе њиховог живота и породице. А колико су те ствари варљиве, напуне људи куће златом, новцем, и онда не могу да спавају, чувајући их од лопова, несвјесни да је лопов већ одавно ушао у срца њихова и да их поткрада непрестано, зато што је у њима изградио тврдичлук, себичност, угасио осјећај за милостињу, за другога, за невољу другога, патњу његову”, бесједио је о. Дарко.
Истакао је да су данас двије најчешће реченице које чујемо о другима “лако је њему” или “ јадан он”, појашњавајући да је један такав варљиви догађај описан у данашњем Јеванђељу о слијепом.
“Наиме Христос је пролазио путем кроз Јерихон за Јордан, којим је прошао још једном раније, када није био ником познат, а када је ишао да Га крсти Јован Крститељ. Тада је Био само један од многих, сада поново иде истим тим путем, али овога пута у слави. Народ га прати и тиска се око њега. Многи су испред и око Њега, чује се врева и галама великог народа. Чује то и један, сиромах, слијепи човјек, који је сједио у прашини поред пута. Сиромах који је просио, који никада није видио дана, ни земаљског шара, сунца и мјесеца, биљки и животиња, браће и сестара својих. Пита откуда и шта је та врева, они му кажу: ”Исус Назарећанин пролази”. И он почиње да виче из све снаге: ”Исусе, Сине Давидов, смилуј се на мене”. Драга браћо и сестре, овај сиромах, слијепац који није имао физички вид, душом својом је прозрео и видио. Препознао да долази, осјетио силу Божију, да долази Онај који му може помоћи. А они који су имали очи, и очињи вид, неколико дана послије тог догађаја ће ухватити Христа и разапети, са све очима својим. Они који су били дужни да воде народ, духовно, они су наговорили народ и први викнули ”распни га, распни га”. И ми често видјећи слијепог човјека кажемо ”јадан он”, а уствари смо често много јаднији од тога човјека, јер поред очију својих не видимо невољу ближњега, муку, патњу, страдање.”
”Не кајемо се, и не видимо гријехе своје, драга браћо и сестре. Нама су ове физичке очи дате да посматрајући оно што нас окружује, љепоте и красоте земаљске, спознамо да су оне, у ствари, само назнаке љепота и красота небеских, оних вјечних и непролазних. И ове очи би требало само толико да нас служе, да нас доведу до Царства небеског. Нажалост, колико је људи због очију изгубило Царство небеско, колико је царева и владара земаљских почело ратове због очију? Колико свакога дана наше очи, драга браћо и сестре, нас варају, и заводе? Треба да се замислимо и о томе размислимо. И каже Једанђеље, народ онај око Христа ућуткиваше овог слијепог сиромаха у прашини, бранише му да виче, а он још више, још гласније повика. И стаде Христос и нареди да га доведу. И дошавши пита га Христос: Шта хоћеш?, а он одговара: ‘”Господе, да прогледам”. И Христос му каже: ”Прогледај”, и отворише се очи слијепоме, и отиде за Христом. Колико год година био слијеп, а замислите тренутак када се отворе очи, да човјек самога Бога види. Као што су наши родитељи Адам и Ева када су им се отвориле очи, прво што су видјели био је Господ, Творац. Тако би требало, драга браћо и сестре, да буде и са нама, и да гледамо једни друге, Бога видимо једни у другима. И оно божанско, онај Прволик, а не да осуђујемо, да се ругамо, смијемо, подсмијевамо једни другима. Док се ми смијемо једни другима, стотине се смију нама. Док ми кунемо, стотину других куне нас. Због тога очима својим гледајмо и тражимо нешто добро, и у овој земљу, и у сваком човјеку око нас. Тражимо нешто Божанско, тражимо онај Прволик.” казао је архијерејски намјесник бјелопољски.
На крају бесједе о. Дарко је подсјетио вјернике на започету изградњу духовног центра у Бијелом Пољу, позивајући их да помогну његову изградњу, свако према својим могућностима.
