Традиционална Светосавска свечаност одржана је у петак 1. фебруара 2019, у Дому у Дучицама.
Сабрање је благословио надлежни парох, протојереј Василије Брборић, који је нагласио да, ове године, Српска Православна Црква прославља осам вјекова самосталности.
„Ми смо, сигурно, прије 1219. постојали као народ и као Црква, али, одласком Светог Саве у Никеју код патријарха Манојла и византијског цара Теодора, Свети Сава је постао архиепископ свих српских и приморских земаља. По повратку у Србију почео је да оснива нове епархије, а кад је учврстио Цркву крунисао је првог српског краља Стефана, свог брата“.
„Свети Сава није градио велику, али је градио свету Србију тако да смо ми, кроз вјекове, могли да одолимо турском, аустријском, њемачком, комунистичком, америчком зулуму и свим другим искушењима, која и данас пријете овом народу“, рекао је о. Василије.
Држећи се пута Светог Саве, нашег учитеља пута који води у живот вјечни, како се каже у његовом тропару, ми ћемо, истакао је надлежни парох, да се сачувамо као народ Божји, народ Светог Саве.
„И ми треба да се држимо тог пута, пута Светог Саве, а то је Христов пут који води у Царство Божје и живот вјечни. Благослов Божји и Светог Саве да буде са свима вама“, поручио је протојереј Василије Брборић.
Светосавску бесједу одржао је професор филозофије и пјесник Радинко Крулановић. По ријечима Крулановића, ова година и овогодишње Светосавске свечаности су нарочито значајне, јер носе велики јубилеј 800 година од кад је Свети Сава рукоположен за архиепископа српског, а Српска Црква добила аутокефалност и достојанство Архиепископије.
„Од тог трена, све је Светим Савом било благословено, од тог трена научили смо се Богу молити. Са Светим Савом смо се описменили, одуховили, са Њим смо увидјели да постоји нешто у животу што је вредније од живота, да постоји као дар обећани, као зов далеки, да постоји нека мила стрепња за Оним Кога носимо и Који носи нас, у Кога се уздамо, Коме вјерујемо, јер Он је Љубав“, рекао је Крулановић.
Он је навео да име Растко потиче од дрвета према коме српски народ гаји велико поштовање.
„Једно предање, а предања о Светом Сави има да се набројати не могу, каже како у мјесту Банчићи код Љубиња, постоји храст чије је лишће увијек зелено. Када је Свети Сава ходио земљом сјео је испод једног храста да се одмори. Прикупивши снагу он настави даље, а храст благослови да се вјечито зелени. Бити светосавац је привелегија, а зелени храст свједок побједе живота над смрћу, свједок васкрслог Христа“, истакао је проф. Крулановић.
Указао је на страдање које је Свети отац наш Сава поднио када су Турци наредили да се Светитељеве чудотворне мошти спале, а прах распе да од њега не остане никаквог знамена.
„Али ко да угаси сјећање на дрво живота? Ко да у срцу угаси свјетлост неугасиву, кад у сваком срцу храст само што није олистао и распламсао се светосављем? Ко то још може, а да му се не отме уздах као и Стефану Немањи коме последње земне ријечи бијаху „Сава, Сава“, казао је угледни говорник.
Напоменуо је да и данас неки мисле да Светитељев прах није довољно спаљен и расут, те га треба још расути и спалити. Ти исти, сматра Крулановић, желе да избришу све што се догодило, да нас оставе без памћења, желе новог човјека њима налик.
„Безумник рече у срцу својему: Нема Бога“! Из тог безумља неки данас ударају на Светог Саву, ударају на 800 година наше прве славе, ударају на све свето, на традицију из које су изникли, на своје претке, градећи кипове златном телету, а вођу проглашавају Богом“.
„А да се ништа не може заборавити и да се баш лако не заборавља свједочи и пјесма Краља Николе из 1912. насловљена као „Пјесма о Светом Сави“, у којој Краљ говори о родном мјесту Стефана Немање, Рибници. Ето „незнавеног краља“, који велича Светог Саву „ка` звијезду што јежђаше“, као темељ српске књиге и просвјете, и апострофира да Црне Горе нема без Немањића, без Светог Саве“, подсјетио је Радинко Крулановић.
Уприличен је пригодан културно-умјетнички програм.
Светосавском академијом у Жупи Никшићкој завршене су овогодишње свечаности, које су у славу Светог Саве организоване широм Епархије будимљанско-никшићке.
