У цркви Светих Апостола Петра и Павла у недјељу 10. фебруара 2019. Литургију је служио јереј Никола Скопљак.  У слову поуке о. Никола је грехове који се накупљају у души упоредио са прљавштином нашег тијела.

Свако од нас када запрља руке или други дио тијела у неком раду хита да опере ту прљавштину. Ако не одемо да оперемо руке од прљавштине и она се стврдне због наше неодговорности, само тијело ће се трудити да створи одбрамбени систем и почеће да се брани. Али, често тијело попусти и онда на том мјесту настаје болест. Тако исто бива са сваком душом, а оно што прља душу је гријех. Самим чињењем грехова ми отварамо простор да се усели прљавштина-нечисте силе и демони. И онда занемарујући душу своју, савјест је та која шаље сигнале словесном бићу и сваком уму. А ако се занемари и савјест душа  попушта, видјећи да човјек као словесно биће не брине о својој души и усељавају се нечисте силе, ђаво. Прво почиње немирима, нервозом и разним бригама овоземаљским, па онда из те душе болесне се рађају и остале тјелесне повреде. То је све зато што не испитујемо себе и душу, не бринемо о њој, већ превише бринемо о овоземаљским стварима, наслађујући се њима и онда служимо ђаволу, демону и све што радимо против Бога радимо против Божјих заповијести и јеванђелских врлина. Па како онда да идемо путем врлина и добра, оним путем који нам отварају наши свети Преци и сви остали из рода православнога. Зато нам још није касно, Бог има љубави и стрпљења да се промијенимо и колико год ми пљували на њега  чинећи гријех, он изнова воли човјека и показује му љубав. Покренимо се путем Христовим, путем цркве, а то можемо постом, молитвом и јеванђелским врлинама. Да се прво помиримо са самим собом,  са савјешћу, да будемо на корист ономе дану до којег нам је дао Бог да поживимо. И тако чинећи добро према себи и ближњима својим чинимо добро и према Богу, оном једином Творцу који нам даје све изворе добра на овом свијету, “ бесједио је о. Никола.

Он је подсјетио на прочитано зачало Јеванђеља о Закхеју, које је диван примјер љубави према Богу.

Закхеј је био човјек којег је док је слушао оплеменила ријеч Христова, која је обасјала његово срце и душу. Он је видио колико је унутар себе у души губав и колико се спушта у јазбину звјерова. Знако је да  је унутар себе био лош и колико га је мучила савјест. Њега су погодиле ријечи Христове, које су биле  дјелотворне.  Он је био малог раста и није могао да види Христа када је пролазио, па се попео на дивљу смокву. Толику је вјеру имао и толико га је волио да је желио да га макар види. А велики Господ знајући човјекову душу и шта му је најпотребније, угледао је  Закхеја како  стоји на смокви и рекао му је да сиђе брзо, јер му „данас ваља бити у дому његовоме“. Закхеја је још више обрадовала та ријеч и то да је из масе људи Господ позвао баш њега. А није га позвао без разлога, јер му Господ тада био најпотребнији, а видјели смо да је био веома богат. И то је оно чему је он до тада тежио у овоме свијету, опредјељујући се за овоземаљска добра и само је њима робовао. А онда је слушајући ријечи Христа и самим Господњим позивом да уђе у његов дом, истога момента, из превелике љубави према Христу, оставио робовање материјалним стварима. А  оставио их је тако што је рекао: “Ево даћу пола имања свога сиромасима, и ако кога оштетих вратићу четвороструко”. Тиме је показао да се у њему рађа истинска љубав и да му нису више битна овоземаљска блага, којих се ослободио. Онда му Господ говори да “дође спасење њему и роду његовом” и њему заигра срце. Јер заиста се нађе онај који се изгубио, још једна овца рода Израиљева и приђе цркви Христовој, Божјој и непролазном благу”, бесједио је о. Никола, призивајући благослов на вјернике да овај покајник буде примјер свима нама, да се и ми покајемо и очистимо наше грехове и сјединимо са живим Богом кроз пост, молитву, причешће и да сваки пут изнова  преиспитујемо себе.